Aleksandar Kesić je vrlo rano prekinuo igračku karijeru, posebno kada se ima u vidu da je bio čuvar mreže u brojnim fudbalskim klubovima.
No nije sasvim napustio ljubav prema najvoljenijoj sporednoj stvari na svetu, već je iz fudbalskih kopački uskočio u trenerske vode. Gde bi, nego u matični klub Mladost iz Apatina. Našu priču započinjemo u ranim godinama ovog veka kada se oprobao u seniorskoj konkurenciji, timu koji je tada rastao u vojvođanskog fudbalskog velikana.
Aleksandar se rado priseća tih dana i govori,
„Počeo sam kao dete da jurim za loptom na stadionu kraj Dunava sa nekih 6-7 godina života. U to vreme i Fudbalki klub Mladost je rasla. Iz Srpskelige ka Super ligi. Imao sam tu privilegiju da sam trenirao u jako organizovanom klubu i sa fenomenalnim i dokazanim trenerima. Prošao sam sve mlađe selekcije reprezentacije. Ja uvek u šali volim da napomenem da sam igrao za Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i za samostalnu Srbiju. Kruna neke moje karijere je to što sam bio pozvan u mladu reprezentaciju Srbije do 21 godine,na Evropsko prvenstvo 2007.godine u Holandiji. Tamo smo osvojili drugo mesto. U toj generaciji su bili Bane Ivanović, Aleksandar Kolarov, DuškoTošić, Boško Janković i drugi. Sa klupe nas je predvodio selektor Miroslav Đukić. U prvi tim Mladosti sam priključen 2003.godine, a debitovao sam u kup utakmici sa 16-17 godina. Tada smo igrali protiv Spartaka iz Subotice. U Mladosti sam se zadržao do 2007. godine„.
Kažu prva ljubav ostraje uvek upamćena, pa tako i prvo stajanje na gol u seniorskom timu,
„Moja prva zvanična utakmica je odigrana u Subotici protiv Spataka, o čemu sam već govorio. A moj debi u Super ligi je bio protiv Partizana u Apatinu. Iako smo izgubili tu utakmicu, taj dan i tih devedeset minuta neću nikad zaboraviti. To je za mene bila velika čast, igrati za svoj klub pred prepunim stadionom u svom gradu„.
Mladost je bila praktično samo početak karijere. Potom su sledili brojni klubovi, ge ste sve nastupali ?
„Posle Mladosti, 2007.godine sam prešao u Vojvodinu iz Novog sada u kojoj sam se zadržao do 2011. godine. Pa onda selidba u beogradski Rad u sezoni 2011-2012, pa opet povratak u Vojvodinu u kojoj sam se zadržao godinu dana. Posle Vojvodine prešao sam u Radnički iz Niša u kom sam se zadržao dve i po godine. I poslednja stanica je bio Spartak iz Subotice. Posle igračke karijere nastupao sam u Klubu malog fudbala „APA“. Futsal sam igrao jednu godinu naravno kao golman„.
Nekako za golmane govore da što su stariji, sve su bolji, „kao staro vino“. Ran odlazak u igračku penziju. Šta je tome doprinelo ?
„Mnogo ružnih stvari se desilo i jednostavno nisam sebe više video kao aktivnog golmana i želeo sam da prekinem sa svojom fudbalskom karijerom. Bio sam „mator“ sa tek navršenih 29 godina života„.
Kako smo već i nagovestili stigao je poziv koji se neodbija. Sada ste trener Mladosti. Kakav je to osećaj, igrač – trener. Da li se to uopšte i može uporediti ?
„Naravno, na nagovor mojih prijatelja iz Upravnog Odbora prihvatio sam se posla trenera prvog tima Mladosti. Nemože se uopšte porediti, dok nepočnete da vodite 25 fudbalera. Jedno je igrati na terenu, a skroz drugo voditi ekipu pored terena. Upisao sam B licencu i mogu da pohvalim naš Centar za edukaciju trenera Fudbalskog Saveza Vojvodine. Tu imamo odlične uslove i predavače za daljnju našu trenersku edukaciju„.
Mladost danas. Od elitne lige, do praktično nestanka sa fudbalske scene i sada već par sezona četvrtoligaš ?
„Jako škakljivo pitanje. Neke stvari su se izdešavale, gde smo nestali sa fudbalske scene. Sada već par sezona se takmičimo u Vojvođanskoj ligi. Zbog trzavica par godina su bile teške za klub. Od borbe za opstanak pa do sada gde smo završili na trećem mestu, na polusezoni„.
Ambicije, lične, klupske u ovoj prekinutoj sezoni. Da li su bar na mestu gde ste nešto takvo i očekivali ?
„Moje ambicije su uvek visoke. Ali, volim da moja karije raste postepeno. Prvi cilj mi je da završim trenerske licence. Da se edukujem i što više isklstva skupim kao trener u Mladosti. Klupske ambicije su trenutno takve da se u svaku utakmicu uđe da se dobije. Da igramo napadački fudbal i uvek za gol više postignut. Imam sreće pošto od Uprave kluba nemamo presiju da moramo da uđemo u viši rang takmičenja, ali da se u svaku utakmicu ide na pobedu. Postoji neki sistem koji smo napravili i kojeg se držimo.Tu je dosta zastupljena omladinska škola. Pa ćemo kroz rast omladinske škole i OFK Mladost videti u budućnosti. Kada bude parava prilika, da se napadne plasman u Srpsku ligu„.
Oko nas glavna priča u medijima je oko ovog nevidljivog protivnika. Ovaj prekid takmičenja stavlja na ispit sve pa i Vas. Kakva je komunikacija između Vas i igrača. Da li se vrše individualne aktivnosti oko održavanja forme ?
„Daće Bog da se ovo stanje što pre završi. Da se vratimo normalnom funkcionisanju. Trebamo svi da budemo razumni i strpljivi. Da se pridržavamo svih mera. A komunikacija između mene i igrača se odvija tako što sam im poslao plan rada koji oni izvršavaju koliko su u mogućnosti. I posebno sam ponosan na njih pošto se svake noći preko aplikacije ZOOM uključimo i zajedno treniramo. To je aplikacija zakonferenciske razgovore i gde se svi moji igrači mogu uključiti u zakazano vreme i odraditi jedan dobar trening. Kad kažem drago mi mislim na igrače koji su pokazali iako igraju Vojvođansku ligu da su veliki profesionalci i da sve zadatke odrađuju sa velikom željom i voljom„.
Za sam kraj našeg razgovora imate priliku i da dodate neko svoje viđenje o trenutnoj situaciji, bližoj budućnosti i kako se vratiti u normalnost i sportske aktivnosti ?
„Iskreno da vam kažem samo da se završi ovaj što bi vi rekli nevidljivi protivnik. Da što pre se ljudi oporave i da se život u celoj zemlji vrati u normalu. Da se nastavi normalno funkcionisanje ne samo fudbala nego i uopšte života„.
Aleksandra vežu uspomene i za Srem. On je svojevremeno branio (kao pozajmljeni igrač) u bačinačkom Big Bulu, koji je takođe doživeo sličnu sudbinu kao i apatinska Mladost. U našoj priči smo se dotakli i Inđije. Tu uspomene nisu bile najbolje jer je tadašnji trećeligaš Inđija u Kupu Srbije eliminisala veliku Vojvodinu u kojoj je tada on i nastupao. Sećanja su bila jaka, a posebno na Predraga „Pecu“ Kodžu, koji ih je tada po tvrđenju Kesića „razbio“.
Na kraju ostaje da mladog stručnjaka i u narednim godinama pratimo i da sa svojim klubom sa stadiona „Rade Svilar“ nekada opet dodirne, ko zna i elitu srpskog fudbala.
