Rodbina i prijatelji ispratili su „na put bez povratka“ Anđelka Radivojevića – Đekaru (71), legendu šimanovačkog fudbala.
U fudbalu je bio nepunih šest decenija. Jednostavno, živeo je za ovu igru! Ne tako davno, autor ovog pisanija razgovarao je sa Đeletom. Naravno, na igralištu šimanovačkog Hajduka 1932.
– Počeo sam trenirati u Hajduku 1932 sa petnaestak godina – počinje Đele – Na preporuku, odlazim u zemunsko Jedinstvo. Na žalost, u ono vreme teško je bilo putovati, te se vraćam na kratko u Šimanovce. Potom, prelazim u Radnički iz Nove Pazove, gde sam kao standardni prvotimac igrao dve pune sezone.Ponovo se vraćam u Šimanovce, kada Hajduk 1932 ulazi u Novosadsko – sremsku zonu. Bila je to izuzetno jaka liga i u njoj smo se zadržali samo jednu sezonu. Odlazim u vojsku. Po povratku, dobijam poziv iz Agrounije iz Inđije i Bačke iz Bačke Palanke. Inđija mi je bila daleko bliže, a što je važnije, svidela mi se atmosfera klubu i oko njega. U Agrouniji sam bio 8 – 9 sezona. Sledeći klub mi je bio Novi Sad, tada drugoligaš, gde ostajem tri i po sezone. Vraćam se u Inđiju, te sam kraći period proveo i u Železničaru. Fudbalski put me odvodi u staropazovačko Jedinstvo, a na kraju u Mladi borac iz Putinaca.
Anđelko Radivojević je iz svoje prebogate fudbalske karijere isticao dva „zanimljiva detalja“.
– Kao 16 – godišnjak imao sam prilili da treniram sa legendama OFK Beograda – nastavlja Đekara – Igrali su tada za njega Šekularac, Santrač, Petković, Milutinović… Svojevremeno sam, kao već iskusan fudbaler dobio poziv od Fereca Aroka, koji mi je bio trener u Novom Sadu, da zajedno idemo u Australiju i da tamo „udaramo temelje“ fudbalu. Na žalost, nisam prihvatio predlog, zbog čega sam kasnije zažalio. Vrlo dobro je poznato šta je u Australiji uradio Arok.
Fudbal nekada i sada?
– Nije za poređenje – tvrdi Đele – 0gromna je razlika kako u shvatanju same igre, tako i u kvalitetu liga. Po meni sadašnja Super liga nije ni blizu ondašnje Druge. Sve se svodi na čudne treninge, na čistu snagu. S druge strane, igrači nisu previše zainteresovani rad, red i disciplinu. I, šta tu trener da radi!? Ostaje da se sećamo, sa setom, vremena kada se čekala nedelja. U Šimanovcima je uvek bilo navijača, a za vreme utakmica selo je bilo pusto. Svako ko je imao tada kola, išao je na gostovanja. Oni koji su ostajali kući, čekali su nas s nestrpljenjem. Posle svake pobede – „opštenarodno slavlje!“.
Pre 4 – 5 godina Đele je prihvatio poziv prijatelja iz Hajduka 1932 da klub, koji je bio na samom dnu, vrate na pravi put.
Anđelko Radivojević – Đekara je sahranjen sa fudbalom u kovčegu.Preko kovčega dres s brojem 10. Kako drugačije!? Ako „na onom svetu“ ima fudbala, Đele će lako naći klub! To će, opet, biti Hajduk 1932! Tamo ga već „čekaju“ saigrači iz čuvene generacije.