Jednostavno, savršen sagovornik! Pitanja su poslata uz pomoć „savremene tehnologije“: odgovori su stigli veoma brzo. Na novinaru je ostalo samo da se odgovori prekucaju i priča je gotova!

– Fudbalom sam se počeo u trećem razredu osnovne škole – počinje Darko Drljan – Za razliku od danas, nije se baš rano počinjalo sa ozbiljnijim radom. Bio sam zainteresovan za mnogo sportova, te sam više puta počinjao i prekidao sa treninzima. Sećam se da je „legendarni“ Petar Stolić – Perić, mnogo puta dolazio po mene kući i terao me na Sloven. Bežao sam od njega. Pobegao sam, na kraju, u Prvi maj. Rano sam debitovao kao prvotimac. Bilo je to 1991. godione. Imao sam 16 godina. U to vreme Prvi maj je bio u međuopštinskoj ligi. Brzo se razvijao i došao do Sremske lige. Treneri su bili Franja Špehar i Petar Stolić.

U fudbalskom razvoju Darka Drljana, poseban period je bilo igranje za Tehnoauto Srem, koji je svojevremeno napravio „pravi bum“ ne samo u Sremskom fudbalu, već mnogo, mnogo šire.

– Baš na datum mog 18 rođendana, 10. jula 1993, potrpisao sam za Tehnoauto Srem – nastavlja Drljan – U to vreme, 1992, 1993, 1994. i 1995. godine klub je bio, po mnogo čemu, među „najatraktivnijim“ u Vojvodini, a treniraio ga je Živko Budimirović, „čuveni Buda“. Jovica Kovačević i Vladimir Jocić, uz pomoć Svetislava Cveje Rogića, vlasnika kluba, najzaslužniji su za moj dolazak u Sremske Mihaljevce. Moram istaći da sam u Rumi, tada, dobio mnogo kritika za prelazak u „tamo neke Sremske Mihaljevce“. Priznajem, u početku je bilo kajanja. Sećam se prvog treninga, Došao sam sa Jovicom Kovačevićem. Zatekao sam „tužnu sliku“: trava žuta, teren popucao zbog suše, jedna svlačionica od naboja, jedan tuš… A ja, u Rumi, nisam ni opremu nosio: kopačke uvek naviksane, teren dobar, a na treninge sam pešice dolazio. Pomislio sam tada: „E, moj Darko! Gde si ti došao!?“ Joca me „snimio“ i pitao: „Šta je bilo? Razočaran si?“ Rekao sam; „Ne!“ Počinje trening. Ubrzo sam shvatio koliko sam bio mlad i koliko sam malo znao o fudbalu. Ekipa „jeziva“: Vladinir Jocić, Jovica Kovačević, Goran Kalušević, Branko Rajić, Čeda Kovačević, Vlada Naić, Dragomir Crnomarković, Aca Stefanović, Goran Maksimović… Pomislio sam: „Pa ja ovde nemam nikakve šanse da igram!“ Ipak, sada mogu da kažem, da nisam tada otišao u Sremske Mihaljevce, verovatno ne bih mnogo naučio o fudbalu, a ni prošao… Ne mogu zaboraviti koliko su mi pomogli Jocke, Joca, Kale, Raja, Buda… Tri godine, tri ulaska u viši rang. Prelepo! Koliko je samo priprema bilo! Leti Kopaonik ili Zlatibor, a zimi Bar, Sutomore… Dogurali smo od tipičnog seoskog kluba, do Srpske lige. Na žalost, selo nije imalo sluha za „Cvejine vizije“ i 1995. godine Tehnoauto Srem je napravio fuziju sa Slovenom i eto mene, ponovo, u Rumi.

Bogata Darkova karijera je bila prilično bogata: Prvi maj (1990 – 1992), Tehnoauto Srem (1993 – 1995), Sloven (1995 – 2000. i 2003 – 2008), Jedinstvo Ruma (2000), Jadran, Golubinci (2001), Mladi borac, Putinci (2002). Više klubova, više trenera!

– Teško je odgovoriti ko je od trenera posebno uticao na moj fudbalski razvoj – kaže Darko Drljan – Trudio sam se da od svakog trenera „nešto ukradem“. Ali, sigurno je da sam najviše nauočio od Vladimira Jocića, Gorana Kaluševića i Živka Budimirovića. Svako od njih je imao nešto svoje!

Svojevremeno je Kalušević govorio: „Nema leka od fudbala!“

– Posle toliko godina igranja, shvatio sam da bez njega ne mogu – priznaje Drljan – Kada sam završio igračku karijeru, osećao sam potrebu da nastavim da se oprobam i kao trener. Godine 2011. upisao sam se na kurs za „C licencu“, a 2015. i za „B licencu“. Prvi klub koji sam vodio bili su Donji Petrovci 2011 – 2012. godine, u međuopštinskon ligi. Ambicije kluba su bile Sremska liga. Teška sezona, a ja početnik. U klubu nisu imali baš puno poverenja na početku preiprema. Međutim, bila je dobra sezona, a cilj je bio ispunjen. Sezona 2012/2013. dobro je počela za Donje Petrovce. Osam kola bez poraza, u prvih pet kola gol – razlika 24:0! Fenomenalno“! Šumar iz Ogara preuzimam 2014/2015. godine. Klub je na polusezoni imao samo 13 bodova i praktično, već je bio ispao iz lige, ali sa deset pobeda uspevamo da dođemo do baraža. „Spletom čudnih okolnosti“ nismo uspeli da opstanemo. Rumski Sloven je sledeći mog klub 2016/2017. godine. Mlada ekipa, skoro otpisana u Sremskohj ligi. Beležimo, ipak, 11 utakmica bez poraza i dolazimo do trečeg mesta u jesenjem delu sezone. U nastavku nismo imali podršku opštine i razilazimo se posle osam kola. Godine 2018. ponovo sam u Šumaru, a sadašnji Radnički iz Iriga preuzimam 2020. godine, u petom kolu jesenjeg dela sezone. Mlada uprava, mlada ekipa. Cilj je bio da posle prvog dela prvenstva budemo među prve tri ekipe. Uspevamo da dođemo do druge pozije, sa samo bodom zaostatka iza Srema iz Sremskih Mihaljevaca. S obzirom na bogato fudbalsko iskustvo, mogu reći da je Radnički iz Iriga među najorganizovanijih klubova u širem okruženju. Trenutno, igrački kadar čini 18 igrača iz opštrune Irig i samo četiri sa strane. Prosek godina je 22. To je neprocenjivo! Odaziv na treninzima je veoma visok: svi igrači imaju bar 90 % treninga. Rezultati, jednostavno, moraju doći! Moram napomenuti izuzetan rad s mlađim kategorijama. Radnički u Školi fudbala ima oko 80 dečaka, 14 devojčica, 16 kadeta. Školu vodi bivši igrač Radničkog, Rudara iz Vrdnika i Prvog maja, Darko Krstić. S kadetima radi Veljko Popović, sadašnji prvotimac Radničkog. Za sada, jako zdrava priča. Uprava, na čelu s predsednikom Srđanom Bakaijem, sjajno funkcioniše. Obezbeđeni su dobri uslovi za rad svim kategorijama u klubu.

Pitanje za kraj: gde ide sremski fudbal?

– Sremski fudbal je u velikom problemu! – tvrdi Darko Drljan – Izgubili su se svi kriterijumi i sistemi vrednosti. Svako danas radi u fudbalu. Previše je politike ubačeno u sport, pogotovo u seoski. Klubove treba usloviti za rad s mlađim kategorijama, jer bez toga nema ništa! Dovoditi igrače nedeljom samo da odigraju utakmicu , bez treniranja, po meni je propast. To je, jednostavno, veštačko održavanje klubova. Ako ovako nastavimo, za koju godinu nećemo imati kvalitetnog fudbala u Sremu. Danas 90% klubova u Sremu ne može da skupi 11 dečaka za kadetsku ekipu. Katastrofa!

Eto, to je Darko Drljan!

Sve to možete pogledati ovde:

Poznat je i kao pesnik, veliki navijač Partizana, a posebno kao „obožavalac života i dela Dragana Mancea“. Nedavno se navršilo 35 godina kako je Mance, „srpski Džems Din“, sa svega 23 navršenih godina „otišao u legendu“.

– Žureći na trening, 3. septembra 1985, pogionuo je Dragan Mance – počinje svoju priču Dušan Sredić – Hteo je da sa svojim Pežoom 205 da izbegne dečaka, koji je pretrčavao put. Imao je samo 23 godine, beskrajnu ljubav navijača. Obožavan je do neslućenih granica. Njegova smrt bila je veliki udarac, ne samo za navijače Partizana. Ispratilo ga je „u raj“ 35.000 ljudi. Mance je voleo fudbal i za njega živeo. Pamtiće se po radovanju posle postignutog gola: dugo klizanje na kolenima, na travi, s rukama podinutom u vis i s pogledom ka zvezdama.

Baš tako izgleda njegova isklesana figura na parceli 35 na Novom groblju u Beogradu. Poginuo je kada sam pisao pesne za zbirku „Šampion srca“ posvećenu Partizanu, povodom 40 godina postojanja. Nisam mogao da napišem ništa više, već samo „Kad duša zaboli i pesnik zaćuti!“. Na Jugu se i danas peva:„Otišo si Dragane, ostrala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa Juga!“ Partizan je od rođenja u mom srcu i velika inspiracija. Ove godine, povodom 75 godina postojanja spremam dopunjeno izdanje zbirke „Šampion srca“. Najveća mi je čast, što me je u predgovoru te zbirke, doajen sportskog novinarstva, Mile Kos, uporedio sa Duškom Radovićem, takođe navijačem Partizana.

Dušan Sredić je „miljenik muza“. Zar treba lepši primer od pesme „Volim te kao Partizan!?

„Nije znala gde odlazi često
i vraća se radostan,
sve dok zagrljaj nije doneo reči:
volim te kao Partizan!
Mislila je da se šali,
da je lud, da je pijan,
a on je povaljao, uzbuđen, reči:
volim te kao Partizan!
Otišla je sa njim na stadion
i uz pesmu provela dan,
na Jugu je brzo shvatila
koliko se voli Partizan.
Ljubav joj se činila, te noći,
kao najlepši san,
kad je zagrljaj doneo i njene reči:
volim te kao Partizan!

Vilotić je poslednji trening sa crveno-belima odradio u petak, dan pred start prvenstva u vojvođanskom Severu, i po završetku treninga saopštio da više neće biti prvi čovek struke. Kao razlog spominju se zdravstveni problemi i povreda prilikom pada sa bicikla dan ranije u Apatinu. Ova odluka trenera teško je pala svima u klubu sa najdužom tradicijom u okrugu,jer je Vilotić u poslednja dva meseca mukotrpno radio sa ekipom i stvorio tim koji se ravnopravno može nositi sa ostalim ekipama u vojvođanskom Severu. Pokazalo se to kao tačno već u prvom kolu, kada su somborci na Gradskom stadionu savladali svoga rivala, ekipu Vrbasa sa 2:0.

Piše i foto: Vinko Janković

Fudbaleri Radničkog pružili su odličnu i borbenu igru protiv domaćina i novog član Super lige Srbije.

Mitrovčanima je pripalo prvo poluvreme gde su lepršavom i nadahnutom igrom, kratkih pasova i brzom transformacijom igre iz odbrane u napad, uspešno parirali favorizovanim domaćinima. Prvi gola za Radnički postigao je brzonogi napadač Ivković, pojačanje iz Željezničara iz Pančeva.

Drugi deo utakmice pripao je igračima Zlatibora, koji su uspeli da smanje prednost Hesnaraca od dva gola. Pred kraj utamice počela je olujna kiša i nevreme.

Stadion Švajcarija na Zlatiboru. Sudija Milan Kurlagić iz Užica. Utakmica igrana bez prisustva publike zbog Epidemije Korona virusa. Strelci: Ivanović u 70. m. iz jedanajsterca i Adama u 50. m. za Zlatibor. Ivković u 20. minuti i Glišović(autogol) u 50. minuti za Radnički.

ZLATIBOR: Stailković, Jezdimirović, Todorović, Vidić, Glišović, Đakovac, Miličević, Radmanovac, Stamenić, Vukić, Janić.
Igrali su još: Čupić, Stojić, Bjeloš, Tasić, Mirković, Adama, Ivanović, Radović.

RADNIČKI: Šegavac, Kukolj, Mirčetić, Vasiljević, Petrović, Mićanović, Krneta, Stojanovski, Ivković, Avram, Pejović.
Igrali su još: Čupić, Tomac, Savičević, Spasojević, N.Stevanović, M.Stevanović, Ilić.

Igrači Radničkog danas u nedelju završavaju pripreme u Kosijeriću. Večeras oko 23:00 časa očekuje se povratak fudbalera i stručnog štaba u Mitrovicu. Sutra u ponedeljak je slobodna dan, utorka i sreda treniniizi dva puta dnevno na Stadionu u Hesni. U četvrtak 30. jula igra se turnir u Erdeviku.

Ovaj igrač se tada nosio mišlju da prekine svoju dugu i bogatu fudbalsku karijeru. Ipak poziv iz zeleno belog tabora je za njega bio nov izazov i produženje igračkog staža. Nekoliko meseci kasnije želeli smo da čujemo od njega kako vidi tu svoju odluku i naravno nekoliko reči o sezoni iza nas u novom klubu,

„Vi znate da sam prošlu sezonu krenuo sa Voždovcem. Tih šest meseci su bili dugi i stresni za mene. Dugo sam razmišljao šta da radim. Na polusezoni sam odliučio, ako nenađem ništa da ću ostati u klubu i verovatno završiti karijeru u maju. I onda se pojavio poziv Inđije. Prvo sam se čuo sa trenerom Janjiće tada i zatim sa sportskim direktorom Ivanom Ivovićem. Bukvalno razgovor je trajao pet minuta. Mi smo se brzo dogovorili. Za mene je to bila jedina opcija da odem odande. Gde nisam bio srećan, što je meni jako bitno. Od januara smo gradili nešto zajedno. Bilo je doista dobrih igrača, došlo je dosta dobrih igrača. Napravili smo dobru priču, bila je dobra energija. Kao što ste videli, šteta što se desilo ovo sa koronom, jer uveren sam da bi smo ostali u ligi i bez toga„.

Vaše iskustvo je ogromno u ovom trenutku. Posebno za Fudbalski klub Inđiju, koji se nažalost u tim trenutcima nalazio u nezavidnom položaju na tabeli. Međutim te igre na početku prvenstva do prekida iste su obećavale upravo ovo što ste Vi rekli. Kasnije posle korone neka nova priča. Ako možemo da spojimo i tu pauzu i taj nastavak sezone u jednom odgovoru ?

„Sa šefom Janjićem i sportskim direktorom Ivovićem napravili su balans od starih igrača i mladih. Za nas je sezona u tom trenutku počela u januaru. Tako da smo uhvatili jedan zalet. Korona nas je zaustavila nažalost u tome. Tako da sam ja ubeđen da bi mi ostali u ligi, čak da nebi igrali ni baraž„.

Imali ste nekoliko kvalitenih odigranih utakmica. I to uglavnom sa vrlo jakim protivnicima, gde se nije očekivalo, da ovako, realno mali klub, napravi dobre rezultate. Posebno, na primer protiv Vojvodine, Crvene zvezde. Vi ste često imali priliku da igrate protiv tih timova. Kakav je sada osećaj bio, da kažemo iz pogleda malog kluba ka takvom uspehu ?

„Osećaj je uvek isti, Na žalost to treba da promenimo. Čini mi se da smo imali mnogo više motivacija protiv većih klubova. Zvezda, Partizan, što je i normalno donekle. Ali, ono što je trebalo da ispravimo je da igramo isto tako protiv ekipa koje su u našem rangu. Te utakmice sa ekipama iz našeg ranga nismo toliko igrali zapaženo, kao sa Vojvodinom, kao sa Partizanom. Neka nam to bude za nauk i to bi trebalo da promenimo za sledeću sezonu. Da nam to bude nauk, da u svaku utakmicu uđemo kao da je finale. Kao da je tu Zvezda ili Partizan. Jer svi znamo da su utakmice protiv Zvezde i Partizana najlepše za igranje„.

Još jedan pripremni period u Vašoj fudbalskoj karijeri. Ovog puta kao najiskusniji igrač, možemo slobodno reći i u Super fudbalskoj ligi Srbije. Jedna tema vezana i za ovo. Obično mlađi igrači, tim najstarijim daju zanimljive nadimke, deda, čiča. Kako to u ovom klubu funkcioniše ?

„Bio je jedan možda slučaj sa Divcem (Vlada Milosavljev), on me je nazvao deda. Nisam do sada imao te nadimke, uglavnom su me zvali po mom imenu, ali Divac je par puta imao to da se našali sa mnom. Ali to je to, za sada sam ja Miša ili Šomi, to će uvek ostati tako„.

Da li je lep podatak i taj, da ćete dugo ostati zabeleženi u istoriji Super lige Srbije, kao jedan od najstarijih učesnika, na terenu to tako neizgleda ?

„Za mene, godine u ovom trenutku predstavljaju samo broj. Stvarno sam se uvek trudio da produžim karijeru. Mislim da se to sastaoji iz neke rutine svaki dan. U kojoj ja uživam. To mi donosi benefit, kao što vidite, da ja mogu da se nosim sa mlađim igračima. Jer kada nebudem mogao, sigurno je da ću prestati„.

Ambicije kluba su u ovom trenutku sigurno i Vaše ambicije. Šta bi ste Vi želeli da postignete u narednoj sezoni ?

„Ja bih želeo da u svaku utakmicu uđemo kao da je finale. Da nađemo kotivaciju za svaku utakmicu kao kada igramo sa Zvezdom i Partizanom. Uvek je cilj da Inđija igra dobro. Da uzmemo što više bodova. Da budemo u sigurnoj zoni. Neželim sada da preuveličam nešto, ali da kažem da budemo u sredini tabele. Da budemo stabilan superligaš„.

Malo pre smo pričali o produženju karijere. Kada dođe vreme da se ipak okače kopačke o klin, da li ste razmišljali da ostanete u fudbalu na bilo koji način ?

„Jesam. Imam neku ideju da završim tu licencu, ali ja nevoilim da razmišljam o tome dok nezavršim karijeru. Fudbaler i trener su totalno različiti, dva različita posla. Tako da imam neke ambicije da budem trener, ali otom potom. Nisam siguran koliko ću još igrati. da li će to biti još godinu dana ili neće, ali imam ambicije da završim licencu i budem trener„.

Često Vas zovu i gospodin u kopačkama. Da li  Vam godi taj naziv od mlađih igrača ?

„Naravno da prija. Uživanje je biti u ovom klubu. Meni je neki cilj da pomognem tim mladim igračima. Da im pokažem pravi put i da im budem primer. Svaki dan na treningu u hotelu, kako se hrani i tako dalje. Doživljavam svoju drugu mladost ovde„.

Pobeđene su ekipe koje u ovom trenutku spadaju u pet najboljih u Linglong Super ligi Srbije. Za 180 minuta igre mreža zeleno belih je mirovala, a tresla se jednom Čukaričkog na Banovom brdu i u nedelji iza nas se dva uta zanjihala iza golmana Vojvodine u Inđiji.

Lep niz, a o tome ovako razmišlja trener u zeleno belom timu Duško Obadović,

„Velika je stvar protiv Čukaričkog u Beogradu i Vojvodine ostvariti pobede. Dve ekipe koje su u prvih pet ekipa u srpskom fudbalu, prikazati dobru igru i dobar rezultat. Mislim da je to nagrada za ove momke koji su u ovom predhodnom periodu i od zimus uradili pripreme u Umagu i ove posle ove pandemije. Maksimalno su shvatili našu filozofiju igre i možda pod manjim opterećenjem nego u tom predhodnom periodu, gde smo stalno bili pod pritiskom da moramo napraviti neki rezultat i tu je teško igrati i dokazivati se. Ali su pokazali da imaju kvalitet i karakter i ovaj rad je došao do izražaja. Njihov kvalitet sigurno„.

Možda malo i rano, ali i nije. U subotu je poslednja utakmica sezone. Putujete u Ivanjicu gde igrate protiv ekipe Javora. Ekipe, koja kroz istoriju Inđiji baš nije ležala. No, istorija se piše i briše. Vaše mišljenje o toj utakmici ?

„Javor je jedan stabilan superligaš, koji se vratio posle ispadanja iz Super lige. Dokazao je da neko ime u srpskom fudbalu. Nije lako igrati u Ivanjici. To je dobra, jaka domaćinska ekipa. Sigurno je da su nam za jesenji deo ostali dužni. Potrudićemo se da i u ovoj utakmici dokažemo da smo na nivou i da smo bolji i da u tu utakmicu ulazimo sa željom da pobedimo„.

No nije sasvim napustio ljubav prema najvoljenijoj sporednoj stvari na svetu, već je iz fudbalskih kopački uskočio u trenerske vode. Gde bi, nego u matični klub Mladost iz Apatina. Našu priču započinjemo u ranim godinama ovog veka kada se oprobao u seniorskoj konkurenciji, timu koji je tada rastao u vojvođanskog fudbalskog velikana.

Aleksandar se rado priseća tih dana i govori,

„Počeo sam kao dete da jurim za loptom na stadionu kraj Dunava sa nekih 6-7 godina života. U to vreme i Fudbalki klub Mladost je rasla. Iz Srpskelige ka Super ligi. Imao sam tu privilegiju da sam trenirao u jako organizovanom klubu i sa fenomenalnim i dokazanim trenerima. Prošao sam sve mlađe selekcije reprezentacije. Ja uvek u šali volim da napomenem da sam igrao za Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i za samostalnu Srbiju. Kruna neke moje karijere je to što sam bio pozvan u mladu reprezentaciju Srbije do 21 godine,na Evropsko prvenstvo 2007.godine u Holandiji. Tamo smo osvojili drugo mesto. U toj generaciji su bili Bane Ivanović, Aleksandar Kolarov, DuškoTošić, Boško Janković i drugi. Sa klupe nas je predvodio selektor Miroslav Đukić. U prvi tim Mladosti sam priključen 2003.godine, a debitovao sam u kup utakmici sa 16-17 godina. Tada smo igrali protiv Spartaka iz Subotice. U Mladosti sam se zadržao do 2007. godine„.

Kažu prva ljubav ostraje uvek upamćena, pa tako i prvo stajanje na gol u seniorskom timu,

„Moja prva zvanična utakmica je odigrana u Subotici protiv Spataka, o čemu sam već govorio. A moj debi u Super ligi je bio protiv Partizana u Apatinu. Iako smo izgubili tu utakmicu, taj dan i tih devedeset minuta neću nikad zaboraviti. To je za mene bila velika čast, igrati za svoj klub pred prepunim stadionom u svom gradu„.

Mladost je bila praktično samo početak karijere. Potom su sledili brojni klubovi, ge ste sve nastupali ?

„Posle Mladosti, 2007.godine sam prešao u Vojvodinu iz Novog sada u kojoj sam se zadržao do 2011. godine. Pa onda selidba u beogradski Rad u sezoni 2011-2012, pa opet povratak u Vojvodinu u kojoj sam se zadržao godinu dana. Posle Vojvodine prešao sam u Radnički iz Niša u kom sam se zadržao dve i po godine. I poslednja stanica je bio Spartak iz Subotice. Posle igračke karijere nastupao sam u Klubu malog fudbala „APA“. Futsal sam igrao jednu godinu naravno kao golman„.

Nekako za golmane govore da što su stariji, sve su bolji, „kao staro vino“. Ran odlazak u igračku penziju. Šta je tome doprinelo ?

„Mnogo ružnih stvari se desilo i jednostavno nisam sebe više video kao aktivnog golmana i želeo sam da prekinem sa svojom fudbalskom karijerom. Bio sam „mator“ sa tek navršenih 29 godina života„.

Kako smo već i nagovestili stigao je poziv koji se neodbija. Sada ste trener Mladosti. Kakav je to osećaj, igrač – trener. Da li se to uopšte i može uporediti ?

„Naravno, na nagovor mojih prijatelja iz Upravnog Odbora prihvatio sam se posla trenera prvog tima Mladosti. Nemože se uopšte porediti, dok nepočnete da vodite 25 fudbalera. Jedno je igrati na terenu, a skroz drugo voditi ekipu pored terena. Upisao sam B licencu i mogu da pohvalim naš Centar za edukaciju  trenera Fudbalskog Saveza Vojvodine. Tu imamo odlične uslove i predavače za daljnju našu trenersku edukaciju„.

Mladost danas. Od elitne lige, do praktično nestanka sa fudbalske scene i sada već par sezona četvrtoligaš ?

„Jako škakljivo pitanje. Neke stvari su se izdešavale, gde smo nestali sa fudbalske scene. Sada već par sezona se takmičimo u Vojvođanskoj ligi. Zbog trzavica par godina su bile teške za klub. Od borbe za opstanak pa do sada gde smo završili na trećem mestu, na polusezoni„.

Ambicije, lične, klupske u ovoj prekinutoj sezoni. Da li su bar na mestu gde ste nešto takvo i očekivali ?

„Moje ambicije su uvek visoke. Ali, volim da moja karije raste postepeno. Prvi cilj mi je da završim trenerske licence. Da se edukujem i što više isklstva skupim kao trener u Mladosti. Klupske ambicije su trenutno takve da se u svaku utakmicu uđe da se dobije. Da igramo napadački fudbal i uvek za gol više postignut. Imam sreće pošto od Uprave kluba nemamo presiju da moramo da uđemo u viši rang takmičenja, ali da se u svaku utakmicu ide na pobedu. Postoji neki sistem koji smo napravili i kojeg se držimo.Tu je dosta zastupljena omladinska škola. Pa ćemo kroz rast omladinske škole i OFK Mladost videti u budućnosti. Kada bude parava prilika, da se napadne plasman u Srpsku ligu„.

Oko nas glavna priča u medijima je oko ovog nevidljivog protivnika. Ovaj prekid takmičenja stavlja na ispit sve pa i Vas. Kakva je komunikacija između Vas i igrača. Da li se vrše individualne aktivnosti oko održavanja forme ?

„Daće Bog da se ovo stanje što pre završi. Da se vratimo normalnom funkcionisanju. Trebamo svi da budemo razumni i strpljivi. Da se pridržavamo svih mera. A komunikacija između mene i igrača se odvija tako što sam im poslao plan rada koji oni izvršavaju koliko su u mogućnosti. I posebno sam ponosan na njih pošto se svake noći preko aplikacije ZOOM uključimo i zajedno treniramo. To je aplikacija zakonferenciske razgovore i gde se svi moji igrači mogu uključiti u zakazano vreme i odraditi jedan dobar trening. Kad kažem drago mi mislim na igrače koji su pokazali iako igraju Vojvođansku ligu da su veliki profesionalci i da sve zadatke odrađuju sa velikom željom i voljom„.

Za sam kraj našeg razgovora imate priliku i da dodate neko svoje viđenje o trenutnoj situaciji, bližoj budućnosti i kako se vratiti u normalnost i sportske aktivnosti ?

„Iskreno da vam kažem samo da se završi ovaj što bi vi rekli nevidljivi protivnik. Da što pre se ljudi oporave i da se život u celoj zemlji vrati u normalu. Da se nastavi normalno funkcionisanje ne samo fudbala nego i uopšte života„.

Aleksandra vežu uspomene i za Srem. On je svojevremeno branio (kao pozajmljeni igrač) u bačinačkom Big Bulu, koji je takođe doživeo sličnu sudbinu kao i apatinska Mladost. U našoj priči smo se dotakli i Inđije. Tu uspomene nisu bile najbolje jer je tadašnji trećeligaš Inđija u Kupu Srbije eliminisala veliku Vojvodinu u kojoj je tada on i nastupao. Sećanja su bila jaka, a posebno na Predraga „Pecu“ Kodžu, koji ih je tada po tvrđenju Kesića „razbio“.

Na kraju ostaje da mladog stručnjaka i u narednim godinama pratimo i da sa svojim klubom sa stadiona „Rade Svilar“ nekada opet dodirne, ko zna i elitu srpskog fudbala.

Povreda leđa koja je bila hronična je odvojila ovog raznovrsnog fudbalera od zelenog terena, ali ne daleko, samo kraj istog u trenerskoj klupi. Golić je najbolje dane u srpskom fudbaliu dao kada je bio član Fudbalskog kluba Inđija. Od trećeligaških voda, on i njegovi saigrači su gradili superligašku istoriju u ovom sremskom gradu. I posle tih uspeha otisnuo se ka istoku Evrope u Rusiju. Potom ga je put vodio i do Kazahstana gde je i okačio kopačke o klin. Onu drugu  trenersku je započeo, a gde  bi nego u Inđiji gde je i zasnovao porodicu. I opet je dotakao sazvežđe srpske elite. Uz šefa struke, Srđana Blagojevića je kormilario sve do sredine jesenjeg dela Linglong Super lige Srbije, a potom je na istom mestu bio saradnik i sa novim stručnjakom Aleksandrom Janjićem. Teško je ponoviti reči Janjića na početku priprema za drugi deo sezone kada je Jovan Golić otišao u „svoj“ Kazahstan, po drugi put. Ovog puta kao trener, prvi pomoćnik, a kome drugom do Srđanu Blagojeviću.

I tu počinje naša priča. Jovan Golić, sjajni saradnik na svim poljima, je počeo svoje izlaganje o Kaspiju,

„Klub 19 godina nije igrao Premijer ligu Kazakstana. Čak neko vreme nisu ni igrali ovde u gradu jer nije bilo uslova. Stadion nije zadovoljavao pa su igrali i živeli 3.000 km odavde od grada Aktau! Pre dve godine postavljena je nova veštačka trava i sređena infrastruktura pa se klub vratio u svoj grad da igra. Prošle godine su uspeli kao drugoplasirani da se vrate u Premijer ligu Kazakstana„.

O kakvom klubu se radi, najbolje govore sledeće reči izbačene kao iz topa,

„Zatekli smo ekipu sa samo jednim strancem (Brankom Čubrilom iz Hrvatske) i velikim brojem Kazakstanaca koji nikada nisu igrali Premijer ligu ili su već u poznim godinama. Za dva meseca priprema uspeli smo da dovedemo još sedma stranaca i 6-7 domaćih igrača. I da napravimo ekipu dostojnu Premijer lige. Ono što nam nije išlo na ruku jeste raspored u prvih pet kola. Igrali smo sa pet prvoplasiranih ekipa od prošle godine. Do ove vanredne situacije i zaustavljanja prvenstva odigrali smo dve utakmice, obe kao domaćini i doživeli dva poraza. Prvu 0: 2 od ekipe Zhitisua. Ono u čemu smo mogli da uživamo jeste ambijent i pun stadion koji prima 3.500 ljudi (ovde su željni fudbala).

Na žalost u drugom kolu smo dočekali šampiona Astanu pred praznim stadionom (zbog Korona virusa ). Žao nam je zbog toga jer bi to bio praznik fudbala za ovaj grad i navijače. Poraženi smo 2: 3. Bili smo dostojan protivnik najjačoj ekipi u Kazakstanu. Kao i svuda sada je i ovde sve obustavljeno (utakmice i treninzi) do 15.aprila, pa ćemo videti za dalje. Grad je na Kaspijskom moru i jedan od lepših u Kazakstanu. Trenutno je ovde u timu četiri Srbina i jedan Hrvat, a isto tako i u stručnom štabu. Tu su: golman Marko Milošević (došao iz Napretka Kruševac), Bojan Kovačević (naš „Kova“  iz Proletera), Stefan Bukorac (u Belorusiji igrao poslednju godinu) i Aleksandar Stanisavljevic (iz Voždovca)„.

Još jedna zanimljivost,

„Jedina smo ekipa u Premijer ligi iz zapadnog dela Kazakstana tako da nam je najblize gostovanje oko 3.000 kilometara„.

Jedan od sportskih pečalbara je i Branislav Radaković, sada trener golmana u Fudbalskom klubu KA – Akureyri. Ovaj klub je osnovan daleke 1928. godine. Lociran na severu Islanda u gradu Akureyri. Stabilan prvoligaš, odlično organizovan. Najveći uspesi kluba: Šampioni Islanda 1989 godine i osvojen Kup Islanda 1991 godine. KA – Akureyri  je bio učesnik u Kupu Evrope 1992 godine, a iz takmičenja ih je eliminisala ekipa Slobode iz Tuzle.

Za Radakovića ipak to nije bio početak. Ovaj sada trener golmana je ponikao u zeleno belom dresu. Igrao je i branio između stativa nagoveštavajući tada velike domete. Posle sjajnih partija i okončanja igračke karijere osmelio se da zakorači u trenerske vode. Taj uvek neugodan i nestabilan posao je uvek obavljao sa puno elana prenoseći svoje bogato iskustvo i na mlade kolege. Poslednji klub u Srbiji za koji je radio je novosadska Vojvodina. Od tada i kreće ova naša priča,

“Posle odlaska iz Vojvodine dobio sam ponudu od KA – Akureyri i prihvatio sam je. Za mene novi izazov. Jako sam zadovaljan i odlično sam primljen. Ljudi su jako prijatni i klub je sa odličnim uslovima za rad. Moja prva godina u FC KA i plasmana među pet prvoplasiranih klubova Islanda (falilo nam 3 boda do plasmna u kvalifikacije za ligu UEFA). Najbolji plasman kluba u poslednjih deset godina. Ona je bila jako uspešna i svi u klubu su jako zadovoljni kao i ja”.

Tu ova započeta priča nije i završena,

“Ljudi iz Uprave su prepoznali moj rad i odmah tražili da produžimo saradnju”.

Radaković je zadužen za rad sa poslednjom linijom odbrane kluba, a o svojim pulenima govori sledeće,

“Golmani u klubu su Aron Dagur (20 god) Islandjanin, Krisitijan Jajalo (27 god) BiH, oba golman su izuzetno talentovani, radni i sjani momci. Aron Dagur je priklučen klubu iz omladinskog pogona na moje insistiranje i posle pripremnog perioda izborio mesto među starterima. Jako je napredovao. Veliko je otkrovenje jer je trenutno najmlađi golman u Super ligi Islanda. Krisitjan Jajalo je potekao iz škole Dinama iz Zagreba, inače omladinski reprezentativac BiH”.

Start KA – Akureyri u novoj sezoni ?

“Posle pet odigranih kola i sjajnih partija, pobedili smo akuelnog prvaka Valura (1:0) i drugoplasiranu ekipu Stjarnan (2:0) učesnika kvalifikacija za Ligu UEFA. U međuvremenu Aron je dobio poziv za nacionalni tim Islanda U-21. Krisitjan je takodje imao zapazenu ulogu u par utakmica u odsustvu Arona usled odsustva za nacionalni tim. Posle ovoga i ja sa bio pozvan na jedno okupljane U-16 nacionalnalnog tima da radim sa golmanima. Tako da je rad sa oba golmana veliko zadovoljstvo. Odlično prihvataju sve moje sugestije i iz dana u dan stalno napreduju”.

Nova sezona je započela, a ciljevi kluba,

“Očekivanja kluba u novoj sezoni su da se ponovi uspeh od prosle godine i pokušati da se domognemo kvalifikacija za ligu UEFA”.

Svi očekuju da pandemija svetskih razmera prestane, a da se potom sve vrati u normalu. Radakoviću želimo da se sa druge strane ostvare sve želje i  da sledeći put pratimo evropske uspehe KA – Akureyri.