Ovaj mladi igrač rođen je u prvoj polovini ovog veka, tačnije  2002. godine. Prve košarkaške korake je načinio uz stručno vođstvo u Košarkaškom klubu Železničar Starbasket. Njegovi prvi učitelji su bili Vladimir Jojić i Igor Marković. Ove dane pod zabranom bavljenja sportom je provodio u svom domu, a u razgovoru sa njim nas je interesovalo kako je uopšte dospeo na košarkaški teren ?

„Kao mali voleo sam sport ali sam više voleo fudbal pa sam tako i počeo prvo to da treniram. U prvom razredu osnovne škole sam odlučio sa jednim drugom da probam da treniram košarku. Tada je bio samo jedan klub I zvao se Inđija. Tu sam trenirao nekoliko godina, ali sam onda odlučio da pređem u Železničar. I nastavio sam tamo da treniram. Treninzi su bili super i zavoleo sam baš košarku I tada sam prvi put razmišljao da želim time da se bavim. U to vreme nisam imao uzore jer nisam puno pratio košarku, ali recimo da sam kao mali voleo Dušana Kecmana od naših, od stranih to je bio LeBron Džejms„.

Za Železničar Starbasket te vežu lepe uspomene iz najranijih igračkih dana. Brojne titule su osvojene tada. Šta nam možeš reći o tom periodu igranja u Želji ?

„Za vreme igranja u Želji generalno imam da kažem sve najlepše. Klub me je dobro prihvatio I imali smo dobru ekipu. Igrali smo lepo, a i bitnije dobro smo se družili. Uspesi su nekako dolazili. Moja generacija 2002/03  konstantno je osvajala titulu prvaka Srema. Najlepša sezona bila mi je u mlađim pionirima kada smo se plasirali među četiri najbolje ekipe u Vojvodini. Tamo smo osvojili treće mesto. Kao prateći pionir igrao sam i sa godištem 2001, ali i sa svojim u još jednoj ligi. I tu smo uspeli da se plasiramo na završni turnir gde na žalost nismo imali sreće. Bilo je dosta klupskih uspeha, a individualno bih izdvojio titulu najboljeg strelca lige. Koju sam u jednoj od sezona osvojio kao i učešće na utakmicama najboljih igrača regiona„.

Prelazak igrice, kako to mladi kažu je i tvoj novi klub, Mega Bemax. Šta je odlučilo da pređeš u taj poznati razvojni klub ?

„Pa pre svega  to se desilo poprilicno slučajno. Nakon niza nekih dešavanja u Inđiji. Bila je to zima 2016. i ja sam bio na raspustu . Dobio sam poziv da se kao gost pridružim nedelju dana treninzima Mege, da vidim kako je. Nakon tih 7 dana pozdravio sam se sa svima i otišao. Međutim treneri su rekli da im se dopadam i da bi voleli da ostanem. Tu je usledilo dogovaranje sa roditeljima i ljudima iz kluba. I odlučio sam se na taj korak i prešao sam u novu sredinu„.

I tu uspeha nije falilo. Spisak je podugačak, ali kreni redom,

„U pionirskoj sezoni pridružio sam se ekipi nakon pet kola. Odigrali smo sezonu u kkvalitetnoj ligi Beograda. Gde smo završili sa samo jednim porazom. Polufinalni turnir Srbije prošli smo bez poraza i na finalnom turniru bili smo vrlo ubedljivi. I postali smo prvaci Srbije. Te sezone osvojili smo i jedan međunarodni turnir kao i Mini Kup Radivoja Koraća u Nišu, koji se tada prvi put igrao za pionire. Sledeće sezone kao prateće godište u kadetima igrao sam beogradsku ligu protiv starijih i osvojili smo treće mesto. Lično ta sezona bila mi je odlična. Beležio sam odlične brojke. Te iste sezone igrali smo i nezvanični turnir najboljih ekipa u Evropi. Pobedili smo prvaka Mađarske, Barselonu i Albu. U finalu smo izgubili od Reala iz Madrida. To je meni lično najdraži turnir u Megi.  Jer sam prvi put igrao protiv najboljih igrača mog uzrasta iz Evrope i pokazao se vrlo dobro. Brojke su bile takođe odlične, ali eto ostaje žal za porazom u finalu. Prošle sezone i te kadetske bili smo zaista sjajni . Atmosfera je bila odlična. Igra takođe pa smo tako uz turnir u Valjevu osvojili i prvenstvo Srbije. I tako nakon pionirske titule uzeli i kadetsku. Ove sezone za sada smo na prvom mestu u ligi, izborili smo plasman među četiti najbolje ekipe u ABA ligi i to bez poraza. Kao i plasman na završni turnir Evrolige u Kelnu zahvaljujući prošlogodišnjem finalu i ovogodišnjem kvalifikacionom turniru, osvojili smo treće mesto. Na žalost sada je ova situacija pa je pitanje da li će se ista od ovoga odigrati i zato mi je izuzetno žao„.

Igrač, kolega sa kojim si najviše voleo da radiš, treniraš, igraš. Ko je taj i kako sarađujete u timu ?

„Uf, ovo je možda najteže pitanje od svih. Uz toliko klubova i saigrača, kroz razne generacije stvarno je teško izdvojiti jednog. Imao sam odlične saigrače i drugove i u Inđiji i u Megi . Ako bi to baš morao da izaberem, ne bih jednog mogao da kažem nikako, ali recimo da sam u Megi zaista imao par sjajnih kolega: Luka Paunović ,Mihailo Muškikić, Ivan Pavičević i Stefan Agoč. Njih bi ipak izdvojio malo jer sam se nekako najviše družio sa njima i saradnja je zaista sjajna. Razumemo se odlično, treniramo, ali i pored toga se razumemo i družimo opušteno na treninzima što je možda i najbitnije„.

Sada si praktično pred vratima prvog tima sa u ovoj godini 18. navršenih. Tvoj pogled na buduću seniorsku karijeru ?

„Mislim da sam spreman da uđem u seniorsku košarku i radujem se tome. Još ništa nisam definitivno odlučio, ali nadam se da ću nastaviti karijeru u nekom seniorkom klubu. Za početak verovatno u Srbiji, ali trenutno razmatram i odlazak u Evropu ili Ameriku nakon toga. Svakako voleo bih da nastavim da se bavim košarkom i nadam se na viskom nivou„.

Za sam kraj, opet za sada, vidiš li sebe i u dresu seniorske reprezentacije Srbije ?

„To je naravno nešto što bi svaki igrač voleo, ali sada je rano da pričam o tome. Videćemo ako sve bude kako treba jednog dana sto da ne„.

Možda i NBA sanjaš ?

„Naravno. To je veliki san i voleo bih da jednog dana okusim igranje u najjačoj ligi sveta. Dug je put do toga, a pre toga me čeka dosta stvari i videćemo kako će to ispasti, za  sada sve ide dobro i nadam se da će se tako nastaviti„.