Za Lazara Belića je rukomet bio izvor života. Beskompromisni borac za svaku loptu, a na poziciji „pivota“ je dao rukometu i svoje oko. Bila je to možda i najbolja ikada rukometna mladost Inđije koja je privlačila na otvoreni teren kod tada Doma kulture i preko 1.000 gledalaca. Po završetku igračke karijere se prihvatio nezahvalnog posla trenera. Nezahvalnog, ali i u isto vreme lepog jer je začetnik ženskog rukometa koji u modernim vremenima beleži i najbolje rezultate. Kroz njegov rad je stasalo mnogo igračica, koje su kasnije postajale uzorni članovi našeg društva. Lazar Belić je bio i dugogodišnji sportski radnik i na čelu Skupštine Ženskog Rukometnog kluba Železničar Inđija. Njegov trag u rukometnom sportu je neizbrisiv. Slava mu i hvala.

Sahrana će se održati u sredu (29.januara) u 11,45.časova.

Dejan je veći deo svoje profesionalne golmanske karijere proveo u svojoj domovini, Severnoj Makedoniji. Branio je za Vardar, Sileks, Skoplje, Ohrid, Makedoniju, Euromilk, dok je godinu dana proveo i u Albaniji gde je bio član Skenderbega.

Posle završetka profesionalne karijere Dejan je sa porodicom stigao u Srbiju, gde je u letnjem prelaznom roku 2016. godine stigao do prvog angažamana u našoj zemlji. Kosturanov je tada dogovorio saradnju sa ekipom Budućnosti (Gložan) i u kojoj se zadržao jednu sezonu. Nakon toga je proveo dve godine u dresu Tatre (Kisač), zatim isti period upisao i na golu Jedinstva iz Rumenke, a golmansku karijeru je završio u redovima Crvene zvezde iz Ruskog Sela.

Što se tiče uspeha u Srbiji, čuvar mreže je stigao do osvajanja dva kupa Vojvodine, i oba je uzeo u dresu Jedinstva iz Rumenke.

Poslednji uspeh ostvario je pre samo dva dana osvojivši sa našom amaterskom reprezentacijom kvalifikacioni turnir u Staroj Pazovi i na taj način se plasiravši među osam najboljih reprezentacija – na završni turnir Evropskog šampionata regiona.

Preneto i foto: fsv.rs

Osnovnu i srednju školu je završio u Slavonskoj Požegi, a potom i Višu ekonomsku školu u Brčkom. Bio je golman FК Srem od 1971-1974. A zatim upisuje trenersku školu i uspešno vodi niz lokalnih sremskih klubova među kojima Zmaj iz Noćaja, Budućnost iz Salaša Noćajskog, Slogu iz Vognja, Кraljevce, Partizan Vitojevci, Borac Veliki Radinci, mitrovački Radnički, Slobodu iz Šašinaca. Bio je pomoćni trener u FК Srem. Zatim je 20 godina generalni sekretar područnog fudbalskog saveza Srema.

Polako, ali sigurno odlazi i jedna generacija novinara koji su u posao ulazili i sa „srcem“. Nedavno nas je  napustio i novinarski doajen iz Šida, Laza Pavković.

Malo je  reči sa kojim bi se opisale učinjene stvari na popularizaciji sporta Živka Radivojevića, koji je posebno voleo svoj Srem, svoju pećinački opštinu.

Neka mu je večna slava.

U fudbalu je bio nepunih šest decenija. Jednostavno, živeo je za ovu igru!  Ne tako davno, autor ovog pisanija razgovarao je sa Đeletom. Naravno, na igralištu šimanovačkog Hajduka 1932.

– Počeo sam trenirati u Hajduku 1932 sa petnaestak godina – počinje Đele – Na preporuku, odlazim u zemunsko Jedinstvo. Na žalost, u ono vreme teško je bilo putovati, te se vraćam na kratko u Šimanovce. Potom, prelazim u Radnički iz Nove Pazove, gde sam kao standardni prvotimac igrao dve pune sezone.Ponovo se vraćam u Šimanovce, kada Hajduk 1932 ulazi u Novosadsko – sremsku zonu. Bila je to izuzetno jaka liga i u njoj smo se zadržali samo jednu sezonu. Odlazim u vojsku. Po povratku, dobijam poziv iz Agrounije iz Inđije i Bačke iz Bačke Palanke. Inđija mi je bila daleko bliže, a što je važnije, svidela mi se atmosfera klubu i oko njega. U Agrouniji sam bio 8 – 9 sezona. Sledeći klub mi je bio Novi Sad, tada drugoligaš, gde ostajem tri i po sezone. Vraćam se u Inđiju, te sam kraći period proveo i u Železničaru. Fudbalski put me odvodi u staropazovačko Jedinstvo, a na kraju u Mladi borac iz Putinaca.

Anđelko Radivojević je iz svoje prebogate fudbalske karijere isticao dva „zanimljiva detalja“.

– Kao 16 – godišnjak imao sam prilili da treniram sa legendama OFK Beograda – nastavlja Đekara – Igrali su tada za njega Šekularac, Santrač, Petković, Milutinović… Svojevremeno sam, kao već iskusan fudbaler dobio poziv od Fereca Aroka, koji mi je bio trener u Novom Sadu, da zajedno idemo u Australiju i da tamo „udaramo temelje“ fudbalu. Na žalost, nisam prihvatio predlog, zbog čega sam kasnije zažalio. Vrlo dobro je poznato šta je u Australiji uradio Arok.

Fudbal nekada i sada?

– Nije za poređenje – tvrdi Đele – 0gromna je razlika kako u shvatanju same igre, tako i u kvalitetu liga. Po meni sadašnja Super liga nije ni blizu ondašnje Druge. Sve se svodi na čudne treninge, na čistu snagu. S druge strane, igrači nisu previše zainteresovani rad, red i disciplinu. I, šta tu trener da radi!? Ostaje da se sećamo, sa setom, vremena kada se čekala nedelja. U Šimanovcima je uvek bilo navijača, a za vreme utakmica selo je bilo pusto. Svako ko je imao tada kola, išao je na gostovanja. Oni koji su ostajali kući, čekali su nas s nestrpljenjem. Posle svake pobede – „opštenarodno slavlje!“.

Pre 4 – 5 godina Đele je prihvatio poziv prijatelja iz Hajduka 1932 da klub, koji je bio na samom dnu, vrate na pravi put.

Anđelko Radivojević – Đekara je sahranjen sa fudbalom u kovčegu.Preko kovčega dres s brojem 10. Kako drugačije!? Ako „na onom svetu“ ima fudbala, Đele će lako naći klub! To će, opet, biti Hajduk 1932! Tamo ga već „čekaju“ saigrači iz čuvene generacije.

U zeleno belom dresu je bio deo sjajne generacije fudbalera koja je praktično utrla put po kojem sada hodi Fudbalski klub Inđija.

Vuk Vuković je preminuo 3.jula, a sahrana je obavljena danas na Novom groblju u Novoj pazovi.

Iza njega su ostali supruga Ranka sa sinovima Vladimirom, Draškom i Darkom i njihovim porodicama, kao i brojni saigrači iz gore pomenutih klubova.

Neka mu je večna slava.

Zoltan Sabo (48) je rođen u Somboru, a tokom igračke karijere nastupao je za Hajduk iz Kule, Vojvodinu, Partizan, južnokorejski Suwon Bluewings, japanski Avispa Fukuoka, mađarski Zalaegerszeg, kiparski AEK Larnaca, Mladost iz Apatina i Beočin. Trenersku karijeru započeo je 2007. godine, prvo kao asistent Tomislava Sivića i Zlatomira Zagorčića, a potom i kao šef stručnog štaba Jagodine, novosadskog Proletera i TSC-a. Jedan je od tvoraca današnje generacije superligaša iz Bačke Topole sa kojim je u debitantskoj sezoni stigao do 4. mesta u šampionatu i plasmana u evropske kvalifikacije.

Zajednica fudbalskih klubova Super lige i Prve lige Srbije izražava najdublje saučešće porodici i prijateljima Zoltana Saboa. Ostaće upamćen kao izuzetan fudbalski radnik i veliki profesionalac.

Izvor informacije i foto superliga.rs

Fudbal je igrao od rane mladosti i kao dečak prošao školu somborskih crveno-belih. Pohađao je poljoprivredno-prehrambenu školu u svom gradu i posle prve godine preselio se u Banja Luku gde je i završio srednje-školsko obrazovanje. Tokom školovanja trenirao je i nastupao za banjalučki Borac, a po završetku školovanja vratio se u svoj Sombor i omiljeni Radnički. Igrao je na poziciji beka u čuvenoj generaciji sa Antunićem, Bugarinom, Bilićem, Molnarom i ostalima, i početkom osamdesetih godina bio član ekipe koja se takmičila u Drugoj saveznoj Ligi stare države Jugoslavije.Ostaće upamćen kao borac bez mane i straha, i omiljen u klubovima za koje je nastupao. Pri kraju karijere je igrao za FK PK Sombor i FK Aleksa Šantić iz istoimenog sela. Radni vek je proveo u Somesu i Panonci na mestu tehničara. Živeo je u braku sa suprugom, a od 2015 godine je udovac, kada su i počeli kardiovaskularni problemi od čijih posledica je i preminuo.

Poslednji ispraćaj Jovana Jelačića-Čička je u subotu 12. decembra u 13,00 sati iz kapele na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru.

Dragan je u ranoj mladosti osetio svoj sportski potencijal i krenuo je ka rukometu, tada možda i najpopularnijem sportu u Inđiji. Potom je bio član i Dizačkog kluba Železničar iz Inđije, koji je bio član prvoligaškog društva u tada zajedničkoj državi Jugoslaviji. Tu ga mesto nije dugo držalo, već se okrenuo ka novom izazovu, a to je bio fudbal. Postao je član OFK Inđija, današnjeg Železničara, potom PK Inđije, a kasnije igra i pod novim imenom tog kluba Agrounija. Njegove dobre igre nisu ostale nezapažene i u saveznim okvirima i postaje tada član najvećeg fudbalskog iznenađenja od početka igranja fudbala na ovim prostorima Crvenke. Za ovaj klub je nastupao u drugoligaškoj i prvoligaškoj konkurenciji. O kakvim fudbalskim imenima se tada u Jugoslaviji radilo je samo odraz kvaliteta jer su tu bili između ostalih, Crvena Zvezda, Partizan, Dinamo Zagreb, Hajduk Split i tako dalje. U samoj Crvenki su igrala i takva fudbalska imena poput poznatog u svetskim razmerama golmana Ratka Svilara, potom Miloša Ostojića i drugih. Inđijski plavušan je tada bio centarfor, krilo kakav bi i danas bio rado viđen u inđijskom superligašu. Po napuštanju Crvenke zaigrao je za tada drugoligaša Srem iz Sremske mitrovice, da bi karijeru okončao u Inđiji sa novom ulogom štopera. Ulogom koju je besprekorno obavljao pokazavši sa tim sav svoj raskošan talenat. Po odlasku iz sporta posvetio se svom poslu, porodici.

Iza sebe je ostavio suprugu Radmilu, ćerke Draganu i Melaniju, unuke Dragana i Nikolu te unuku Kristinu. Zetove Dejana i Gorana i ostalu mnogobrojnu rodbinu i prijatelje.

Sahrana će se obaviti 11.decembra 2020.godine u 14 časova iz kapele jedan, groblje dva u Inđiji.

U subotu 12. septembra 2020. godine, prestalo je da kuca srce jednog od najvernijih i najstarijih članova Radničkog fudbalskog kluba iz Hesne. U 74. godini života posle duge i teške bolesti umro je Svetislav Brnjašević.

Svetislav Brnjašević počeo je da igra fudbal u Fruškogorcu iz Manđelosa, sredinom 60-tih godina prošlog veka. U Fudbalski klub Radnički prelazi 1970. godine. U svojoj prvoj sezoni za Radnički u prvenstvu Novosadsko-sremske lige 1970/71 odigrao je 25 utakmica.

Brnjašević je bio je hrabar, oštar i beskompromisna borac i poslednja odbrana ispred gola Radničkog. U svojoj prvoj sezoni dao je veliki doprinos opstanku Radničkog u Novosadsko-sremskoj zoni kada su Hesnerci zauzeli 11. mesto. Zajedno sa Jocom Matković igrao je u bekovskom paru i bio je poslednja odbrana gola Radničkog, kojeg je tada čuvao Jovičić Rade-Keša.
Bio je to tim kojeg su činili: Jovičić, Matković Joca, Brnjašević, u hal liniji Adašević, Mladenović, Manojlović Branko. U napadu Šeki Milošićević, Steranko, Borić, Dukić i Osvald.
Brnjašević Svetislav odigrao je ukupno 103 prvenstvene utakmice za Radnički u 6 prvenstvenih sezona. Njegov rođeni brat Zlatko. je igrao je jednu sezonu za Radnički. Poslednju sezonu za Radnički igrao je u prvenstvu Sremske lige 1975/76, kada je bio i član uprave i pomoćni trener.

Nakon završetka igračke karijere, ostao je veran Radničkom.

Bio je trener prvog tima, pomoći trener, trener podmlatka, član uprave. Poseban akcenat je davao na fizičkoj spremnosti igrača. Kada je on bio u stručnom štabu i trener Radničkog, fudbaleri Radničkog su bili fizički spremni i pripremljeni za teške prvenstvene utakmice u sremskoj ligi..

Kao penzioner živeo je u Hesni, blizu stadiona Radničkog. Redovno je pratio sve utakmice Radničkog i uvek rado dolazio na Stadion u Hesni, koja je bila druga njegova kuća. Čak i u invalidskim kolicima, teško bolestan, dolazio je i navijao za Radnički.

Isped svih članova Fudbalskog kluba Radnički opraštamo se od pravog, poštenog i vernog člana našeg kluba. Svetislav Brnjašević će ostati u najlepšim uspomenama i sećanjima svih članova Radničkog. Neka mu je večna slava.

Sahrana Svetislava Brnjaševića se obavila u nedelju 13. septembra 2020. godine, na novom groblju u Sremskoj Mitrovici.