Njegova pozajmica je bila, čini se pravi izbor za ovog igrača jer je dobio veliku minutažu kod stručnog štaba Fudbalskog kluba Inđija. Cucin se sa druge strane odužio sa svojim igrama, kao zreo igrač iako se radi pre svega o velikom talentu. Kao i svi u ovom trenutku je okrenut individualnom radu u svom Jakovu. Teren nekadašnjeg srpskoligaša Srema pruža sve uslove za rad, a ni kućni ambijent nije loš za „teretanu“.

Svoje viđenje novonastale situacije, Cucin iznosi sa biranim rečima,

„Nema šta mnogo da se priča o ovoj situaciji, ne možemo tu ništa. Moramo da budemo disciplinovani. Imam sreće što živim u Jakovu, pa imam teren gde mogu da trčim i odradim program koji nam stručni štab pošalje. Nadam se da će sve ovo brzo proći i da ćemo nastaviti tamo gde smo počeli, ako ne i bolje. Želim svim igračima da ostanu jaki u glavi pre svega i da naporno rade u svojim kućama i održavaju svoju formu koliko toliko„.

Taj njegov govor se ogleda pre svega u postizanju golova, a oni su zeleno belima doneli pregršt bodova. U svojim nogama ima i internacionalno iskustvo koje redovno prenosi na mlađe kolege, primerom, zalaganjem i neuobičajeno učtivim ponašanje. A kako i ne bi, kada potiče sa obala Obetske bare gde i sada u svom Kupinovu provodi dane u karantinu. Ipak to mu nesmeta da koliko je to moguće održava fizičku spremu.

O trenutnom svom položaju, ali i ostalih sportista govori na sledeći način,

„Situacija u kojoj se nalazimo sigurno nije prirodna. Ali, prošli smo kroz mnogo toga. Proćićemo i ovo. Dok se stvari nevrate u normalu mi moramo nastaviti da treniramo kako bi ostali u kondiciji. U kojoj smo bili na početku ovog prolećnog dela prvenstva i spremni dočekati ono što dolazi, a to je nastavak prvenstva„.

„Basta“, je uvek odisao optimizmom. Pa tako i ovog puta. Nadamo se da će se njegove lepe želje što pre pretvoriti u stvarnost.

Povreda leđa koja je bila hronična je odvojila ovog raznovrsnog fudbalera od zelenog terena, ali ne daleko, samo kraj istog u trenerskoj klupi. Golić je najbolje dane u srpskom fudbaliu dao kada je bio član Fudbalskog kluba Inđija. Od trećeligaških voda, on i njegovi saigrači su gradili superligašku istoriju u ovom sremskom gradu. I posle tih uspeha otisnuo se ka istoku Evrope u Rusiju. Potom ga je put vodio i do Kazahstana gde je i okačio kopačke o klin. Onu drugu  trenersku je započeo, a gde  bi nego u Inđiji gde je i zasnovao porodicu. I opet je dotakao sazvežđe srpske elite. Uz šefa struke, Srđana Blagojevića je kormilario sve do sredine jesenjeg dela Linglong Super lige Srbije, a potom je na istom mestu bio saradnik i sa novim stručnjakom Aleksandrom Janjićem. Teško je ponoviti reči Janjića na početku priprema za drugi deo sezone kada je Jovan Golić otišao u „svoj“ Kazahstan, po drugi put. Ovog puta kao trener, prvi pomoćnik, a kome drugom do Srđanu Blagojeviću.

I tu počinje naša priča. Jovan Golić, sjajni saradnik na svim poljima, je počeo svoje izlaganje o Kaspiju,

„Klub 19 godina nije igrao Premijer ligu Kazakstana. Čak neko vreme nisu ni igrali ovde u gradu jer nije bilo uslova. Stadion nije zadovoljavao pa su igrali i živeli 3.000 km odavde od grada Aktau! Pre dve godine postavljena je nova veštačka trava i sređena infrastruktura pa se klub vratio u svoj grad da igra. Prošle godine su uspeli kao drugoplasirani da se vrate u Premijer ligu Kazakstana„.

O kakvom klubu se radi, najbolje govore sledeće reči izbačene kao iz topa,

„Zatekli smo ekipu sa samo jednim strancem (Brankom Čubrilom iz Hrvatske) i velikim brojem Kazakstanaca koji nikada nisu igrali Premijer ligu ili su već u poznim godinama. Za dva meseca priprema uspeli smo da dovedemo još sedma stranaca i 6-7 domaćih igrača. I da napravimo ekipu dostojnu Premijer lige. Ono što nam nije išlo na ruku jeste raspored u prvih pet kola. Igrali smo sa pet prvoplasiranih ekipa od prošle godine. Do ove vanredne situacije i zaustavljanja prvenstva odigrali smo dve utakmice, obe kao domaćini i doživeli dva poraza. Prvu 0: 2 od ekipe Zhitisua. Ono u čemu smo mogli da uživamo jeste ambijent i pun stadion koji prima 3.500 ljudi (ovde su željni fudbala).

Na žalost u drugom kolu smo dočekali šampiona Astanu pred praznim stadionom (zbog Korona virusa ). Žao nam je zbog toga jer bi to bio praznik fudbala za ovaj grad i navijače. Poraženi smo 2: 3. Bili smo dostojan protivnik najjačoj ekipi u Kazakstanu. Kao i svuda sada je i ovde sve obustavljeno (utakmice i treninzi) do 15.aprila, pa ćemo videti za dalje. Grad je na Kaspijskom moru i jedan od lepših u Kazakstanu. Trenutno je ovde u timu četiri Srbina i jedan Hrvat, a isto tako i u stručnom štabu. Tu su: golman Marko Milošević (došao iz Napretka Kruševac), Bojan Kovačević (naš „Kova“  iz Proletera), Stefan Bukorac (u Belorusiji igrao poslednju godinu) i Aleksandar Stanisavljevic (iz Voždovca)„.

Još jedna zanimljivost,

„Jedina smo ekipa u Premijer ligi iz zapadnog dela Kazakstana tako da nam je najblize gostovanje oko 3.000 kilometara„.

Borben do zadnje kapi svog znoja, a često je bio taj igrač koji je donosio rezultatsku prevagu iako mu to nikada nije bio primaran zadatak. Neočekivani kraj igračke karijere je ovog, sada mladog stručnjaka vezao upravo za zeleno beli klub. Zato smo i započeli naš razgovor sa upravo tim trenerskim počecima.

Tri nepune sezone je iza Vas kao trenera u FK Inđija. Direktno iz igračkih kopački u trenerske vode ste uplivali. Kakvi su utisci ?

„Tačnije dve i po sezone radim kao trener. Došao sam na polusezoni prošlog prvenstva kada je glavni trener bio Spasoje Jelačić. Zbog problema sa povredom leđa neočekivano rano sam morao da prestanem sa igračkom karijerom, sa nepunih 30 godina. Nisam imao dilemu šta dalje. U fudbalu sam ceo život i odmah sam upisao B licencu i krenuo sa trenerskim poslom. Odmah sam uvideo veliku razliku između posla trenera i igrača, ali sam bio spreman da radim, učim i od prvog dana dam svoj dobrinos. Pa da li je to bilo skupljanje i postavljanjem čunjeva ili nečega drugog nije mi bio problem. Bio sam svestan da krećem od nule. Nemogu da ne pomenem odličnu saradnju, pomoć i savete Spasoja Jelačića i sada Srđana Blagojevića„.

Za ove tri sezone bilo je uspona i padova. Ova poslednja je bila vrlo zanimljiva, turbulentna. Da li ste na početku sezone uopšte i razmišljali o ovom sada ostvarenom uspehu svog tima ?

„Ova sezona je možda i najdraža u moj celokupnoj igračko-trenerskoj karijeri. Na početku letnjih priprema iskreno niko nije ni sanjao o ove. Otišao nam je veliki broj važnih igrača iz predhodne sezone u kojoj smo zauzeli peto mesto. Cilj nam je bio da opet napravimo dobar tim koji bi završio u plej ofu i da pokusamo da budemo za stepenik bolji nego predhodne sezone. Na veliko iznenađenje ostvarili smo najbolji start u Prvoj ligi Srbije u poslednjih deset godina i apetiti su nam porasli. Tada smo već počeli stidljivo i potajno da pričamo o Super ligi. Međutim zimski prelazni rok nas je vratio par koraka u nazad. Opet ostajemo bez 4-5 važnih igrača i krecemo u stvaranje i uklapanje nove ekipe. To daje dodatnu težinu ovom uspehu. Ne bi bilo ne zasluženo da smo u Super ligu ušli i direktno kao jedna od dve prvoplasirane ekipe, ali ovako je na kraju ispalo slađe. Doživeli smo odlične atmosfere na našem stadionu u utakmicama baraža i iza nas je veliko iskustvo iz tih utakmica„.

Po drugi put je FK Inđija ostvario plasman u Super ligu Srbije. Vi ste u oba slučaja bili ti koji su učestvovali direktno u tim poduhvatima. Kakav je to osećaj, prvo kao igrač, a sada trener ?

„Pre svega velika mi je čast i privilegija da sam deo ovoga kluba i njegovih najvećih uspeha. Inđija je poseban klub za mene i zato me ovi uspesi čine posebno srećnim i ponosnim. Mnogo lakše mi je bilo kao igraču da prolazim kroz sve to. Lakse sam podnosio taj stres i manje osećao pritisak. Mnogo je teže sa strane gledati nego biti na terenu. Sa obzirom da sam kao igrač Inđije kroz baraz utakmice ulazio tada u Prvu ligu Srbije, a kasnije i u Super ligu, pokušao sam da to iskustvo prenesem na igrače, skinem pritisak sa njim i dam im neki savet koji bi im bio od koristi„.

Sezona iza nas je iznedrila i nekoliko imena koji su plenili pažnju sportske javnosti. Ko je na Vas ostavio poseban pečat ?

„Iskreno, nevolim da izdvajam pojedince i da nekoga stavljam ispred tima. Pre svega mi smo napravili ovaj uspeh zahvaljujući odličnoj atmosferi, timskom duhu i odnosima unutar kluba. Starosedeoci Preković, Rogač, Anđelković, Ilić, Bjeličić su imali veliku ulogu da prihvate nove igrače i pomognu im da se što pre uklope. Dok sa druge strane novajlije su imale veliki teret da nadoknade odlazak važnih igrača i da ih zamene na najbolji način. Mislim da su svi radili za tim, a lični interes ostavili sa strane. Sigurno da nam je povratak Dimitrova najviše značio i možda bio ključan„.

Za samo nekoliko dana startuju nove radne obaveze. Ovog puta pripreme za Super ligu Srbije. Za Vas i dodatan motiv ?

„Super liga je veliki motiv i obaveza za sve nas. Nosi posebnu draž i zahteva da budemo bolji i organizovaniji nego do sada. Posle osam godina igranja u Prvoj ligi ovo je iskorak koji je klubu i gradu potreban. Većina se zasitila prvoligaškog takmičenja, a mnogi izgubili motiv tako da će nam ova sezona svima biti veliki stimulans za rad. Nadam se i navijačima povod da pune tribine našeg stadiona kao sto je bilo na utakmicama baraža. Što se tiče mene samog, imaću ogroman motiv za rad, neku novu energiju i želju za dokazivanjem i nadmetanjem sa našim najboljim ekipama i trenerima. Tako da jedva čekam početak priprema i izazove koji će biti pred nama.“

Planovi Jovana Golića u budućnosti ?

„Ovaj uspeh će nam svima doneti i afirmaciju na ličnom planu. Nadam se da sam i ja sada korak bliži upisu Profi licence koja je poslednji stepen mog trenerskog školovanja. Nebih da planiram na duže staze. Sve je trenutno vezano za Inđiju i da se što bolje pokažemo na superligaškoj sceni. Bitno mi je da napredujem i sazrevam iz sezone u sezonu pa da dočekam da u skorijoj budućnosti budem i glavni trener prvog tima Inđije. Nadam se da me šef neće pogrešno shvatiti„.