Visoko mišljenje o mladom golmanu ima trener Đorđe Vujaković – Đula.

– Mihailo ima sve predispozicije za odličnog golmana – ističe Vujaković – Visok je 198 centimetara. Mlad je i radan i za kratko vreme je mnogo napredovao. Kaljenje u Sremcu bićemo mu „veliki plus“. Na leto ga vraćamo u Donji Tovarnik, jer na njega najozbiljnije računamo.

Marko spada u red iskusnijih igrača, a koliko pojačana konkurencija ima značaj potvrdilo se i na ovom primeru. Prvi golman ekipe u jesenjem delu takmičenja i povremeni kapiten tima  Miloje Preković je na startu drugog dela sezone pružio odlične partije. No kod golmana uvek važi ona o „jednoj grešci“.

Marko Knežević je poznat široj sportskoj, pre svega fudbalskoj javnosti, ali ovog puta prvi put govori za naš web portal,

„Prošao sam školu Partizana. Tamo sam bio od 8. do 19. godine. Prošao sve mlađe selekcije reprezentacije Srbije i Crne gore, pa posle i Srbije. Nakon toga sam promenio par superligaških klubova. Radnički Kragujevac, Javor, Voždovac,a u Inđiju sam došao iz Radničkog Niš. U međuvremenu sam bio u Borcu iz Banja luke i uzeo Kup Bosne. Branio sam drugu ligu u Banatu i Bežaniji„.

Posle kraćeg upoznavanja, Marko nas je obavestio kako provodi ove dane karantina,

„Što se tiče situacije sa virusom, sigurno da nam nije lako kao što nije nikome u državi. Pridržavamo se mera, dobijamo program rada od stručnog štaba. Treniramo kod kuće i jedva čekamo da se nastavi prvenstvo. A do tada čuvajte se i nadam se da se vidimo uskoro„.

Poslednje dve rečenice najbolje govore koliko su se igrači, ali i mi uželeli sportskih dešavanja i normalnog života.

No nije sasvim napustio ljubav prema najvoljenijoj sporednoj stvari na svetu, već je iz fudbalskih kopački uskočio u trenerske vode. Gde bi, nego u matični klub Mladost iz Apatina. Našu priču započinjemo u ranim godinama ovog veka kada se oprobao u seniorskoj konkurenciji, timu koji je tada rastao u vojvođanskog fudbalskog velikana.

Aleksandar se rado priseća tih dana i govori,

„Počeo sam kao dete da jurim za loptom na stadionu kraj Dunava sa nekih 6-7 godina života. U to vreme i Fudbalki klub Mladost je rasla. Iz Srpskelige ka Super ligi. Imao sam tu privilegiju da sam trenirao u jako organizovanom klubu i sa fenomenalnim i dokazanim trenerima. Prošao sam sve mlađe selekcije reprezentacije. Ja uvek u šali volim da napomenem da sam igrao za Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i za samostalnu Srbiju. Kruna neke moje karijere je to što sam bio pozvan u mladu reprezentaciju Srbije do 21 godine,na Evropsko prvenstvo 2007.godine u Holandiji. Tamo smo osvojili drugo mesto. U toj generaciji su bili Bane Ivanović, Aleksandar Kolarov, DuškoTošić, Boško Janković i drugi. Sa klupe nas je predvodio selektor Miroslav Đukić. U prvi tim Mladosti sam priključen 2003.godine, a debitovao sam u kup utakmici sa 16-17 godina. Tada smo igrali protiv Spartaka iz Subotice. U Mladosti sam se zadržao do 2007. godine„.

Kažu prva ljubav ostraje uvek upamćena, pa tako i prvo stajanje na gol u seniorskom timu,

„Moja prva zvanična utakmica je odigrana u Subotici protiv Spataka, o čemu sam već govorio. A moj debi u Super ligi je bio protiv Partizana u Apatinu. Iako smo izgubili tu utakmicu, taj dan i tih devedeset minuta neću nikad zaboraviti. To je za mene bila velika čast, igrati za svoj klub pred prepunim stadionom u svom gradu„.

Mladost je bila praktično samo početak karijere. Potom su sledili brojni klubovi, ge ste sve nastupali ?

„Posle Mladosti, 2007.godine sam prešao u Vojvodinu iz Novog sada u kojoj sam se zadržao do 2011. godine. Pa onda selidba u beogradski Rad u sezoni 2011-2012, pa opet povratak u Vojvodinu u kojoj sam se zadržao godinu dana. Posle Vojvodine prešao sam u Radnički iz Niša u kom sam se zadržao dve i po godine. I poslednja stanica je bio Spartak iz Subotice. Posle igračke karijere nastupao sam u Klubu malog fudbala „APA“. Futsal sam igrao jednu godinu naravno kao golman„.

Nekako za golmane govore da što su stariji, sve su bolji, „kao staro vino“. Ran odlazak u igračku penziju. Šta je tome doprinelo ?

„Mnogo ružnih stvari se desilo i jednostavno nisam sebe više video kao aktivnog golmana i želeo sam da prekinem sa svojom fudbalskom karijerom. Bio sam „mator“ sa tek navršenih 29 godina života„.

Kako smo već i nagovestili stigao je poziv koji se neodbija. Sada ste trener Mladosti. Kakav je to osećaj, igrač – trener. Da li se to uopšte i može uporediti ?

„Naravno, na nagovor mojih prijatelja iz Upravnog Odbora prihvatio sam se posla trenera prvog tima Mladosti. Nemože se uopšte porediti, dok nepočnete da vodite 25 fudbalera. Jedno je igrati na terenu, a skroz drugo voditi ekipu pored terena. Upisao sam B licencu i mogu da pohvalim naš Centar za edukaciju  trenera Fudbalskog Saveza Vojvodine. Tu imamo odlične uslove i predavače za daljnju našu trenersku edukaciju„.

Mladost danas. Od elitne lige, do praktično nestanka sa fudbalske scene i sada već par sezona četvrtoligaš ?

„Jako škakljivo pitanje. Neke stvari su se izdešavale, gde smo nestali sa fudbalske scene. Sada već par sezona se takmičimo u Vojvođanskoj ligi. Zbog trzavica par godina su bile teške za klub. Od borbe za opstanak pa do sada gde smo završili na trećem mestu, na polusezoni„.

Ambicije, lične, klupske u ovoj prekinutoj sezoni. Da li su bar na mestu gde ste nešto takvo i očekivali ?

„Moje ambicije su uvek visoke. Ali, volim da moja karije raste postepeno. Prvi cilj mi je da završim trenerske licence. Da se edukujem i što više isklstva skupim kao trener u Mladosti. Klupske ambicije su trenutno takve da se u svaku utakmicu uđe da se dobije. Da igramo napadački fudbal i uvek za gol više postignut. Imam sreće pošto od Uprave kluba nemamo presiju da moramo da uđemo u viši rang takmičenja, ali da se u svaku utakmicu ide na pobedu. Postoji neki sistem koji smo napravili i kojeg se držimo.Tu je dosta zastupljena omladinska škola. Pa ćemo kroz rast omladinske škole i OFK Mladost videti u budućnosti. Kada bude parava prilika, da se napadne plasman u Srpsku ligu„.

Oko nas glavna priča u medijima je oko ovog nevidljivog protivnika. Ovaj prekid takmičenja stavlja na ispit sve pa i Vas. Kakva je komunikacija između Vas i igrača. Da li se vrše individualne aktivnosti oko održavanja forme ?

„Daće Bog da se ovo stanje što pre završi. Da se vratimo normalnom funkcionisanju. Trebamo svi da budemo razumni i strpljivi. Da se pridržavamo svih mera. A komunikacija između mene i igrača se odvija tako što sam im poslao plan rada koji oni izvršavaju koliko su u mogućnosti. I posebno sam ponosan na njih pošto se svake noći preko aplikacije ZOOM uključimo i zajedno treniramo. To je aplikacija zakonferenciske razgovore i gde se svi moji igrači mogu uključiti u zakazano vreme i odraditi jedan dobar trening. Kad kažem drago mi mislim na igrače koji su pokazali iako igraju Vojvođansku ligu da su veliki profesionalci i da sve zadatke odrađuju sa velikom željom i voljom„.

Za sam kraj našeg razgovora imate priliku i da dodate neko svoje viđenje o trenutnoj situaciji, bližoj budućnosti i kako se vratiti u normalnost i sportske aktivnosti ?

„Iskreno da vam kažem samo da se završi ovaj što bi vi rekli nevidljivi protivnik. Da što pre se ljudi oporave i da se život u celoj zemlji vrati u normalu. Da se nastavi normalno funkcionisanje ne samo fudbala nego i uopšte života„.

Aleksandra vežu uspomene i za Srem. On je svojevremeno branio (kao pozajmljeni igrač) u bačinačkom Big Bulu, koji je takođe doživeo sličnu sudbinu kao i apatinska Mladost. U našoj priči smo se dotakli i Inđije. Tu uspomene nisu bile najbolje jer je tadašnji trećeligaš Inđija u Kupu Srbije eliminisala veliku Vojvodinu u kojoj je tada on i nastupao. Sećanja su bila jaka, a posebno na Predraga „Pecu“ Kodžu, koji ih je tada po tvrđenju Kesića „razbio“.

Na kraju ostaje da mladog stručnjaka i u narednim godinama pratimo i da sa svojim klubom sa stadiona „Rade Svilar“ nekada opet dodirne, ko zna i elitu srpskog fudbala.

Iz rođene Čalme podno prelepe Fruške Gore do Radničkog iz Sremske mitrovice i u još pionirskim danima put ga je vodio u Inđiju. Pre par sezona je on bio taj igrač koji je poneo najveći teret u borbi za opstanak među prvoligašima, kada su Inđiju svi već prežalili. Njegove odbrane su bile prepoznatljive, ali su kasniji događaji doprineli da on sada bude uglavnom na klupi za rezerven igrače. No takva je sudbina golmana u celom fudbalskom svetu.

I pored toga Dejan je pravi profesionalac i sigurno možda i fizički najspremniji u Srbiji. I njega, kao i sve sportiste je zatekla ova neočekivana situacija oko epidemije virusa. Dejan i sam potvrđuje te činjenice sa sledećim rečima,

„Niko nije mogao da predvidi da će se ovako nešto dogoditi. Nikome nije lako. Nema fudbala i treninga. Ali, sada je najbitnije da svi budemo disciplinovani. Da ostanemo kod kuće. Dobili smo program rada od našeg kondicionog trenera. Trudim se da istreniram koliko mi to uslovi dozvole. Evo već ulazimo u treću nedelju pauze. Nadam se da će se sve ovo što pre završiti. Da se vratimo starim rutinama. Da se vratimo životu„.

Njegove odbrane na golu inđijskog superligaša su često mamile aplauze, ali i donosile vrlo važne bodove. Posebno u završnici prošlog prvenstva kada je zeleno beli tim po drugi put uspeo da se domogne srpske fudbalske elite.

Ova sadašnja vremena uopšte nisu prilagođena nikome, pa samim tim i sportistima. Svi su na raspustu, ali i sa obavezama da koliko je to god moguće zadrže nivo forme. Bar one osnovne fizičke. Tako je i kod golmana Prekovića koji se nalazi u svom domu u mestu Bukovik. Prelepi krajolik omogućava i kvalitetan rad, a popularni „Prekazi“ nam iznosi svoje impresije,

„Jako je teško održavati nivo forme u ovim uslovima, ali mislim da se svi trudimo da ispunimo plan i program koji su nam dodelili treneri i ljudi iz kluba kako se nebi opustili previše. Ja lično imam malu olakšicu jer živim na selu tako da nije toliko opasno biti napolju i trčati kao u velikim gradovima. Iskoristim priliku da malo istrčim istreniram i brzo se vraćam u kuću. Situacija nije naivna i treba voditi računa, ipak je zdravlje svih nas na prvom mestu i treba se pridržavati pravila koje nalaze vanredno stanje. Iskreno se nadam ćemo svi zajedno ovo izdržati i da će se što pre situacija oko virusa smiriti kako bi mogli da se vratimo normalnim aktivnostima„.

Jedan od sportskih pečalbara je i Branislav Radaković, sada trener golmana u Fudbalskom klubu KA – Akureyri. Ovaj klub je osnovan daleke 1928. godine. Lociran na severu Islanda u gradu Akureyri. Stabilan prvoligaš, odlično organizovan. Najveći uspesi kluba: Šampioni Islanda 1989 godine i osvojen Kup Islanda 1991 godine. KA – Akureyri  je bio učesnik u Kupu Evrope 1992 godine, a iz takmičenja ih je eliminisala ekipa Slobode iz Tuzle.

Za Radakovića ipak to nije bio početak. Ovaj sada trener golmana je ponikao u zeleno belom dresu. Igrao je i branio između stativa nagoveštavajući tada velike domete. Posle sjajnih partija i okončanja igračke karijere osmelio se da zakorači u trenerske vode. Taj uvek neugodan i nestabilan posao je uvek obavljao sa puno elana prenoseći svoje bogato iskustvo i na mlade kolege. Poslednji klub u Srbiji za koji je radio je novosadska Vojvodina. Od tada i kreće ova naša priča,

“Posle odlaska iz Vojvodine dobio sam ponudu od KA – Akureyri i prihvatio sam je. Za mene novi izazov. Jako sam zadovaljan i odlično sam primljen. Ljudi su jako prijatni i klub je sa odličnim uslovima za rad. Moja prva godina u FC KA i plasmana među pet prvoplasiranih klubova Islanda (falilo nam 3 boda do plasmna u kvalifikacije za ligu UEFA). Najbolji plasman kluba u poslednjih deset godina. Ona je bila jako uspešna i svi u klubu su jako zadovoljni kao i ja”.

Tu ova započeta priča nije i završena,

“Ljudi iz Uprave su prepoznali moj rad i odmah tražili da produžimo saradnju”.

Radaković je zadužen za rad sa poslednjom linijom odbrane kluba, a o svojim pulenima govori sledeće,

“Golmani u klubu su Aron Dagur (20 god) Islandjanin, Krisitijan Jajalo (27 god) BiH, oba golman su izuzetno talentovani, radni i sjani momci. Aron Dagur je priklučen klubu iz omladinskog pogona na moje insistiranje i posle pripremnog perioda izborio mesto među starterima. Jako je napredovao. Veliko je otkrovenje jer je trenutno najmlađi golman u Super ligi Islanda. Krisitjan Jajalo je potekao iz škole Dinama iz Zagreba, inače omladinski reprezentativac BiH”.

Start KA – Akureyri u novoj sezoni ?

“Posle pet odigranih kola i sjajnih partija, pobedili smo akuelnog prvaka Valura (1:0) i drugoplasiranu ekipu Stjarnan (2:0) učesnika kvalifikacija za Ligu UEFA. U međuvremenu Aron je dobio poziv za nacionalni tim Islanda U-21. Krisitjan je takodje imao zapazenu ulogu u par utakmica u odsustvu Arona usled odsustva za nacionalni tim. Posle ovoga i ja sa bio pozvan na jedno okupljane U-16 nacionalnalnog tima da radim sa golmanima. Tako da je rad sa oba golmana veliko zadovoljstvo. Odlično prihvataju sve moje sugestije i iz dana u dan stalno napreduju”.

Nova sezona je započela, a ciljevi kluba,

“Očekivanja kluba u novoj sezoni su da se ponovi uspeh od prosle godine i pokušati da se domognemo kvalifikacija za ligu UEFA”.

Svi očekuju da pandemija svetskih razmera prestane, a da se potom sve vrati u normalu. Radakoviću želimo da se sa druge strane ostvare sve želje i  da sledeći put pratimo evropske uspehe KA – Akureyri.

Jedan od novajlija, na koje se posebno računa u nastavku sezone je Jovan Oparnica (20), pojačanje iz Hajduka iz Beške.

Iako je vrlo mlad, iza sebe ima „zanimljivu karijeru“.

– U fudbalu sam od svoje devete godine – kaže Oparnica –U početku je bilo više zbog društva. Vremenom sve više u njemu pronalazim sebe i priliku za dokazivanje. Kao golman novosadskog Indeksa, sa 16 godina imao sam dobio priliku da branim u Vojvođanskoj ligi.

Zanimljiva je „golmanska epizoda“ vezana za mađatski Videoton.

– Jedan fudbalski menadžer preporučio me je Videotonu – nastavlja Jovan Oparnica – Sa još dva druga otišao sam na trodnevnu probu u jednu od najboljih ekipa u Mađarskoj, ako ne i najbolju. Probni period prolazimo kolega i ja i klub odlučuje da nas zadrži u svojom fudbalskoj akademiji narednih šest meseci. Drugar iz privatnih razloga nije mogao da ostane i vraća se u Srbiju. Ostajem sam, dokazujući se. Međutim, iz više razloga ni ja nisam mogao ostati i vraćam se u Indeks, gde ostajem narednih godinu dana. Sledeća stanica bila mi je Inđija, omladinski pogon, koji se takmičio u Super ligi. Priključujem se i prvom timu na trenionzima, ali i na prijateljskim utakmicama. Hteo sam više da branim i prezim u Hajduk iz Beške, gde sam imao maksimalnu slobodu i maksimalan prostor za dokazivanje. I, evo me, u Donjem Tovarniku.

Prvi utisci o novoj sredini su vrlo pozitivni.

– Sem Onjena Spasojevića, s kime sam došao „u paketu“, nikoga od sadašnjih saigrača nisam poznavao – nastavlja Oparnica – Direktor Đokić me je svojevremeno pozvao i predstavio plan Slobode u budućnosti, što me je itekako zainteresovalo i brzo je usledio dogovor. Ekipa mi deluje jako dobro. Momci su mladi, željni dokazivanja. Što je najvažnije, „znaju sa loptom“. Naša uprava čini sve da nam pomogne gde god je potrebno, samo da bi se mi posvetili u potpunosti terenu. Stručni štab radi neverovatan posao. Spremaju nas, kako kažu, da možemo igrati i dva ranga iznad. Trener golmana Đorđe Vujaković maksimalno nam je posvećen. Sve više ispravljam nedostatke i ubeđen sam da je ovo sredina gde mogu mnogo da napredujem.

Tek pri kraju prvog dela sezone, klub je „došao sebi“ , te je uspeo, bar donekle, da popravi opšti utisak. Prezimeo je na 12. mestu. Tokom zimske pauze, napravljen je veliki zaokret u radu. Igrački kadar je osetno pojačan. Najveće promene su u „poslednoj liniji“ odbrane: dovedeni su novi golmani. Stručnom štabu priključen je Đorđe Vujaković, koji će biti zadužen upravo za golmane.

– Posebna mi je čast što mogu ponovo da radim sa trenerom Draganom Cvetićem – kaže Vujaković – Bili smo svojevremeno pomoćnici Bogiću Bogićeviću, kada je pećinački Donji Srem bio superligaš. Inače, Cvetić je dobar čovek i stručnjak, koji prošao veliku školu, kao i igrač u nekadašnjoj Jugoslaviji. Imao sam dovoljno vremena da za ovih tridesetak dana steknem pravi utisak o Donjem Tovarniku kao fudbalskoj sredini. Po mnogo čemu me podseća na Pećince iz „zlatnog vremena“. Drago mi je što su čelnici kluba angažovani proverene golmane Jovana Oparnicu (Hajduk, Beška) i Dejana Šivoljickog (LSK, Laćarak), koji bi trebalo uz mladog Mihaila Šljukića budu oslonac tima. U radu će mi pomagati Savo Ninić, koji je „do juče“ bio aktivan kao golman, a sada će biti zadužen za rad s mladim golmanima, iz pionirskog i kadetskog pogona.

Bogata je golmanska karijera Đorđa Vujakovića, poznatijeg po nadimku „Đula“. Počeo je svojevremeno u rumskom Slovenu, a potom je nastavio u Radničkom (Novi Beograd), Prvom maju. Po završetku karijere aktivnog igrača, nastavio je kao trener golmana u Slovenu, Prvom maju, Sremu iz Sremske Mitrovice, Donjem Sremu. Da „krv nije voda“ govori sledeći podatak: i njegov sin, Milan, bio je golman, a sada je, između ostalog, saradnik kao trener Barseloninog kampa za Evropu.

To je bila prava prilika da se sumiraju utisci o urađenom tokom duge jesenje sezone. Iza igrača je dvadeset odigranih utakmica, a čuvar mreže je bio jedan od kapitena u timu Miloje Preković.

„Svakako nemogu biti zadovoljan što se tiče moje strane, tog broja primljenih golova. Mislim da smo jedna od tri ekipe koje su primile najviše golova u ovoj ligi. Sa te strane sigurno je da nisam zadovoljan. Moglo je da bude bolje i mnogo više u pojedinim situacijama. Što se tiče bodovnog salda, mislim da smo takođe mogli mnogo više. Pogotovo u situacijama gde smo bili mnogo bolji od protivnika, imali igru i sve. Nismo imali sreće, kao što se kaže. Imali smo taj niz poraza koji nas je doveo u tu neugodnu situaciju. Srećom na kraju uspeli smo da ga prekinemo na neki način, da na kraju uspemo da izvučemo celu tu sezonu, da kažemo da smo živi. Mislim da ništa nije izgubljeno. Ima još dosta da se igra. U drugom delu će biti teško. Biće tu dosta ekipa koje će se pojačavati, ali i mi. Biće borbe do kraja. Očekujem da izborimo opstanak. Voleo bih kada ne bi bili na ta dva mesta koja vode u baraž. Kada bi bili iznad toga, ali videćemo. Nema podele bodova, biće jako teško, svakako„.

Preković je bio tokom jesenje sezone na pravoj vetrometini, što se tiče udaraca sa bele tačke. Po tome je svakako neslavni rekorder Linglong Super lige Srbije. On o tome kaže,

„Meni ostaje krivo što je bilo toliko jedanaesteraca, nijedan nisam uspeo da odbranim. Bio sam na lopti par puta, četiri-pet, ali nijedan nisam uspeo da odbranim. To mi ostaje kao žal, veliki„.

Na kraju razgovora i predstojećeg odmora Preković je istakao sledeće,

„Želeo bih svima da poželim dobar odmor. Da se svi dobro odmorimo. Potreban nam je posle ovako duge polusezone. Bilo je dosta utakmica, napora. Psihički pre svega, jako teško smo izneli celu ovu sezonu. Svi znamo šta se izdešavalo. Mislim da će nam svima dobro doći ova pauza. Da provedemo predstojeće praznike u krugu porodice i da se pripremimo dobro za drugi deo sezone. Da ostvarimo cilj koji je pred nama„.