– Počeo sam trenirati sa sedam godina u Srem Basketu iz Pećinaca – kaže Lav – Ljubav prema ovom sportu usadio mi je otac, koji je dugo bio aktivan igrač. Nakon sedam godina provedenih u pećinačkom klubu i sjajne sezone, kada smo se plasirali u kvalitetnu ligu KSV, stigao je poziv od trenera pionira Partizana. Zajedno sa dotadašnjimj trenerom Živkom Misiračom, odlučili smo da bi za mene bilo najbolje da pređen u klub, gde bi mogao još više napredovati. U Partizanu sam proveo dve sezone, koje su, po meni, bile vrlo dobre. Prve godine sam bio najbolji strelac ekipe. Tako je bilo i sledeće godine, kada sam imao nekoliko nastupa i za juniorsku selekciju, gde su saigrači bili i po dve godine stariji. Prošlog leta sam shvatio da mi Partizan neće ponuditi nikakav ugovor, te sam razmišljao i od odlasku SAD. I baš tada počinju da se „slažu kockice“. U Srbiju je došao trener sa uglednog koledža (D1), Bois stat, koji me je primetio i pomogao da dođem na mesto, o kojem sam sanjao. Trenutno sam u gradiću Plano, u blizini Dalasa, gde igram za Spring CreekAcadey. Reč je o veoma dobrom košarkaškom programu. U kući je smešteno nas 12 igrača i tri pomoćna trenera. Sve je izuzetno dobro organizovano. Svaki dan imamo po dva treninga. Koji traju od 2 do 3 sata: ujutro radimo na snazi i kondiciji, popodne sa loptom i akcenat je na tehnici i taktici. Uz sve to i škola između 08.30 – 11.30. Prevedeno na naše uslove, treća godina sam srednje škole. Mi smo ove godine odigrali oko 70 utakmica, računajući i pripremni period. Jak tempo. U odnosu na našu košarku, više se trči i brže igra. Igrali smo dve lige: jedna je bila Tcal liga, a druga Trinity liga. U prvoj smo bili drugoplasirani, a ja sam bio izabran u idealan tim cele lige i bio sam bio najmlađi. Trinity ligu završili smo na trećem mestu, a bio sam drugi strelac lige. Sve u svemu, dobro sam se snašao i za sada odlično mi ide. Još jednu školsku godinu, pa na koledž.

Korona!?

– U mom gradu nema problema – nastavlja Lav – U karantinu smo i ne smemo da idemo u našu salu. To me ne sprečava da treniram svaki dan sa kondicionim trenerom i da potom radim i s loptom. Sa mnom je i Timur Krupalija iz Sarajeva.

Na kraju „razgovora preko vibera“ sa Lavom Cvetkovićem, ipak, pitanje:

– Da li veruješ u bajke?“

– Ne!.

Međutim, želja mu je da jednog dana bude bek u Lejkersima. Da li je to bajka ili ne, vreme će pokazati!