Nakon toga održano je kulturno umetničkom program, crveno-beloj večeri u klupskom restoranu FK Radnički u Hesni, posvećeno Hesni, Radničkom i Vrani

VRANIĆ RADOVAN VRANA

Rođen 1.aprila 1952. godinu u crnogorskom selu Šajkovcu kod Podujeva na Kosovu. Vranić Radovan bio je Crnogorac po rođenju, Srbin po opredeljenju, a Hesnerac u telu i duši. U Hesnu dolazi 1954. godine, kada njegov otac počinje da radi u Mitrošperu. Od tada Hesna i FK Radnički postali su neraskidivi deo njegovog života, Radnički njegova druga kuća.
Počeo je da brani u podmlatku Radničkog 1966. godine. Za prvi tim Radničkog debitovao je 1970. godine protiv Vrbasa u novosadsko-sremskoj ligi. Odigrao je 240 prvenstevnih utakmica u 18 sezona za prvi tim Radničkog. Imao je ponude većih klubova za prelazak, ali Vrana nije želeo da napusti Radnički i Hesnu. Samo 6 meseci je branio u FK Srem, i to nije bila njegova želja, već dogovor dva kluba.
Kao golman bio je hrabar, odlučan i siguran na golu. Često je branio i povređen.
Svi igrači i treneri su ga poštovali i cenili. Vrana na golu, Zorka u odbrani i Šerif u napadu, to je bio trio koji nosio igru Radničkog.
Vrana je uspešno igrao i mali fudbal za ekupu Silke iz Hesne, sa braćom Davidović, Sivcom, Baubalom i drugim Hesnercima.
Vranu su voleli, poštovali i cenili svi u Hesni. Pomagao je mnoge siromašne Hesnerce, radnike i radničku omladinu. Pozajmljivao im je novac, branio ih i savetovao da budu pravi i čestiti Hesnercii a pre svega pravi ljudi.
Kada je Radnički početkom 70-tih godina počeo da ide na pripreme na more, mnogi mladi Hesnerci nisu imali novca i mogućnosti da idu na more. Tada je Vrana na svake pripreme vodio po 4-5 Heneraca, koji su spavali u njegovoj sobi ili sa njim u krevetu. Zahvaljujući Vrani mnogi su tada bili po prvi put moru.
Doživljaji sa priprema Radničkog su ostale kao najlepše uspomene iz mladosti, gde su stvarana velika hesnerska prijateljstva, kumstva i drugarstvo, što je sve jačalao i davalo snaga i stabilnost Radničkog kluba.
Posle završene igračeke karijere Vrana je bio i dalje aktivan u klubu. Bio je trener golmana, a nekoliko puta je vodio prvi tim Radničkog. Bio je član uprave, šef tombole, aktivan u veteranima Radničkog. Uvek je učestvovao u radnim akcijama na stadionu Radničkog,
Radio je i pomagao u kluba kada je trebalo da se zavari i popravi ograda, kada se vadila dubinska pumpa za zalivanje, kada je trebalo popravljati mnoge stvari koje su se kvarile na stadionu. Vrana je uvek bio tu da besplatno pomogne i radi za klub. To sve govori koliko je bila velika njegova ljubav prema hesnerskom klubu i koliko je voleo Radnički.
Vrana je vodio uspešno punih 20 godina tombolu Radničkog. Dok je Vrana bio šef tombole nije bilo svađe i problema, jer je Vrana svojim autoritetom uspevao da smiri i reši sve probleme.
Uspomenu na Vranu čuvaće njegova familija, supruga Jelena, kćerka Sanju, zet Stelios, unučadi Venetija i Konstadin, svi članovi Radničkog i svi Hesnerci.
U nedelju 23. jula 2017. godine u ranu zoru u 5 časova ujutro, u svojoj kući u Hesni, prestalo je da kuca plemenito srce Vranić Radovana Vrane, legende Fudbalskog kluba Radnički i čitave Hesne. Neka pod ovom grudom sremske zemlje, Vranić Radovan Vrana Kralj Hesne i legenda radničkog kluba nađe večan mir i spokojstvo.
Zahvalnost, tugu, ljubav i uspomenu na Vranu svog učitelja, zaštitnika, vođu i Kralja Hesne čuvaće svi Hesnerci i cela Hesna. Zemljo hesnerska budi majka mrtvom sinu, bože veliki budi milostiv vernik.

100 GODINA FK RADNIČKI IZ SREMSKE MITROVICE
15.april 1922. – 15. april 2022.

FK Radnički osnovan je 15. aprila 1922. godine u starom mitrovačkom industrijskom – radničkom naselju Hesna. Osnivači kluba bili su Konrad Ivan, Kleininger Josef, Mikulčić Ivica, Obradović Čeda. U perodu osnivnja i rada u Kraljevini Jugoslaviji pa sve do 1944. godine Radnički je bio pretežno nemački klub sa većinskim članstvom nemačke omladine iz Hesne. Bio je dva puta prvak mitrovačke grupe II razreda novosadskog nogometnog potsaveza 1931/32 i 1933/34. Zbog većinskog članstva nemačke omladine i okupljanja radnika i radničke omladine koja je bila u vezi za komunističkom partijom, klub je bio na žestokom udaru režima Kraljevine Jugoslavije, zabranjivan mu je rad i ime kluba.

Posle Drugog svetskog rata FK Radnički je bio dugo godina skrajnut na marginama mitrovačkog fudbala i sporta. Okupljao je radnike i radničku omladinu iz Hesne I drugih delova Mitrovice. Radnički nije bio miljenik grada a dugo godina favorizovan sa apsultnom podrškom opštirne bio je je gradski rival FK Srem.
U vremenu 50-tih i 60-tih godina XX veka Radnički se takmičio u opštinskoj, međuopštinskoj i sremskoj ligi. Zbog nedostaka finansijskih sredstava pošto je sva pomoć grada odlazila FK Srem. Radnički je bio prinuđen da se sam snazazi I finasira iz svojih prihoda. Zbog toga su članovi Radničkog i uprava kluba osnivali klpuski restoran kuglanu, tombolu, poslovni prostor I druge vidove samofinasiranja.
Sredinom 60-teih godina XX veka Radnčiki postiže velike sporske uspehe. Osvaja prvenstvo sremske lige 1965/66, zatim odmah sledeće sezone postaje prvak vojvođanske lige. 1966/67. Klub se plasirao u Srpsku ligu III rang takmičenja.
Njabolji igral u tom periodu bio je kapiten Hornung Franja Gugila, igrač razornog snađnog i ubojitog šuta, sa mnogo datih golova. koje su razveseljavala navijače Radničkog i donsile važne pobede hesnerskom kjlubu.
U periodu 70-tih I 80-tih godina Radnički je uspešan član sremske i novosadsko sremske lige. Tada su crveno-bele iz Hesne predvodili Vrana, Šerif i Zorka čuveni trio igrča Radničkog koji su obežeili I dali pečat tom vremenu rada kluba.
1997. godine u upravu radničkog kluba dolze novi mladi Henserci predvođeni Jovicom Stevićem i Dragoljubom Lončarevićem. Njih dvojica su nastavili tamo gde su stale prethodne generacije i članovi Radničkog. Napredredak, razvoj i modernizacija kluba. Uz pomoć i podršku starih lčanova kluba Brnje, Bate, Vrane, Zorke, Babulja, Marjana, Vece, Mr Zorana Levajca i drugih članova kluba Radnički kreće meteorskim usponom. Trebalo je da prođe punih 90 godina da bi Radnički 2012. postao najbolji klub u Mitrovici. Od tada pa do danas istoriju fudbala Mitrovce i regiona Srema ispisuje FK Radnički iz Hesne. Najlepši snovi mnogih članova Radničkog i Hesnertaca postali su java. Radnički uspešno igra u Drugoj ligi.
U isveštaju o radu kluba od 4.jula 2000. kojeg je podneo članovima skuptine kluba jedan od vizonara kluba, tadašnji predsednik kluba Jovica Stević je na kraju rekao, zapisao i predvideo.
Time se zajedno sa izgradnjom pomoćnog terena i renoviranjem restorana, ostvaruje vizija sadašnjeg predsednika i sadašnje uprave da Stadion Fudbaskog kluba Radnički u Hesni, postane jedan fudbalski centar u gradu, sa mogućnostima i perspektivom da FK Radnički postane najbolji fudbalski klub u gradu. U Hesni 4. jul 2000.g. Predsednik Fudbalskog kluba Radničk Dipl.Ing. Jovica Stević .
Ko u Hesni ne sanja i ne mašta najlepše snove nikada ih neće ni doživeti u javi.!!!

Pesma, slavlje i veselje članova mitrovačkog Radničkog.
Uobičajena slika kroz istoriju Radničkog kluba.

Drugarstvo, ljubav, sloga, hesnersko zajedništvo, hrabrost, odvažnost, snaga, istrajnost, upornost, entuzijazam i neiscrpna energija i volja bile su vodilja i smernice rada bitisnja, borbe i opstanka Radničkog.

Veoma zanimljiva knjiga donosi obilje informacija o sportu u gradu zelenila s kraja devetnaestog, pa sve do polovine dvadesetog veka. Njen najveći deo odnosi se na fudbal, oko stotinjak stranica, gde se spominje fudbalska sekcija udruženja SPORT, koja je ustvari preteča današnjem fudbalskom klubu.

Interesantan podatak koji je zabeležen u knjizi, a to je da je FK SPORT iz Sombora na prvom državnom prvenstvu 1924 godine osvojio treće mesto. To je ujedno najveći uspeh somborskog fudbala do sada. Inače, autor ove zanimljive knjige, novinar i publicista Dušan Kolundžija, proveo je pola veka u novinarstvu, najpre kao sportski novinar u čuvenim „Somborskim novinama“, a na kraju radnog veka kao urednik Radio Odžaka.

Napisao je oko 20 hiljada tekstova i dvadesetak knjiga i knjižica o sportu i sportistima iz Sombora i okoline. Pisao je za agencije TANJUG i SINU.

Entuzijasti ovoga kluba su tokom proteklih osam meseci organizovali onlajn glasanje za najboljeg igrača i najbolju ekipu prošloga veka. Ovim izborom organizator je želeo da se podseti na istoriju kluba i igrače koji su prodefilovali u plavo-belom dresu u minulih sto godina.

Najviše glasova, prema rezultatima ankete, dobio je legendarni napadač i golgeter stanišićana Dragan Dragičević-Pikan, za koga je glasalo 147 učesnika ovoga izbora. Na drugom mestu je štoper Ilija Šarić, koji je imao oko četrdesetak glasova manje.

U izboru najboljih postava su uglavnom mlađe generacije, što je i logično jer mnogi stariji i nisu među živima, a dva tima sa po jednim rezervom izgledaju ovako:

Golmani Igor Šarić i Dragan Matin.
Odbrana: Ilija Šarić,Nemanja Bulović, Željko Kuridža,Vladimir Matijević, Života Đumić, Marko Lalić i Milutin Tošić.
Igrači sredine terena: Dragan Bobanac, Saša Pavić,Saša Grujić, Zoran Magdenoski, Zoran Radinović, Zdravko Jovanović, Martin Babić i Slavko Jolić.
Napadači: Dragan Dragičević, Nemanja Obrić, Aleksandar Knežević, Miroslav Gagić, Stevan Kuridža, Sava Banić i Slobodan Bogunović.

Mi Vam zahvaljujući drugom entuzijasti Jovici Streviću predstavljamo u slici te novine za istoriju sporta u Sremskoj mitrovici, Sremu i Vojvodini.

Slika 1

Slika 2

slika 3

Pre tri godine, 30. januara 2017. godine, posle kraće i teške bolesti, preminuo je poznati fudbalski trener Bogić Bogićević. Rođen je 18. aprila 1955 godine u Čačku. Prošao je sve se selekcije Borca, a bio je člen čuvene omladinske generacije Borca, koja je osvojila drugo mesto u prvenstvu Jugoslavije 1979 godine. Po okončanju igračke karijere posvetio se trenerskom poslu. Vodio je beogradski Hajduk i Železničar, Bežaniju, Radnički (NB), Radnički (Obrenovac), Big Bul (Bačinci) Inđiju, Zemun, Donji Srem, Javor (Ivanjica), Borac (Čačak) i Napredak (Kruševac). Ostaće upamćeno, između ostalog, da je pećinački Donji Srem za par godina snjime prešao put od Srpske do Super lige.

U to vreme prvi pomočnik mu je bio Dragan Cvetić, trenutno šef stručnog štaba Slobode iz Donjeg Tovarnika.

– Sa Bogijem nisam bio samo saradnik, već i kućni prijatelj – kaže Cvetić – Zajedno smo počeli da radimo 2003. godine u Radnićkom sa Novog Beograda. Put nas je potom vodio u Radnički iz Obrenovca. U Donji Srem smo došli kada je bio trećeligaš i za dve godine smo već bili meću superligašima. Velika je priča tada bila u fudbalskim Pećincima. Klub iz male sredine napravio je bum u fudbalskoj Srbiji. Dugo će se pamtiti, između ostalog, pobeda nad Partizanom. Posle dve i po godine, prešli smo u Javor iz Ivanjice. Zatom smo uspeli da Borac iz Čačka uvedemo u fudbalsku elitu. Završili smo u Napretku.

Iako je prošlo tri godine od smrti Bogića Bogićevića, sećanja ne blede.

– Uvažavali smo se međusobno maksimalno – nastavlja Cvele – Jednostavno, bio je i ostao ljudina. I kao čovek i kao trener. Posle naše pobede sa Javorem nad Crvenom zvezdom, novinari iz jednog lista su došli u Ivanjicu da naprave intervju s Bogijem. Ubrzo je osvanuo naslov „Da li će ovaj čovek biti trener Partizana ili Crvene zverzde!?“ Dugo ću ga pamtiti, kao i njegove reči: „Nema u fudbalu kredita. Sami sebe postavljamo i smenjujemo!“.

Neverovatno je kako vas ponekad neki mali detalji odvedu do neke veoma zaniljive priče.

Pred novogodišnje praznike, tačnije – upravo 31. decembra, nas dvojica “arhivatora” koji pretežno stojimo iza “Crno-bele nostalgije”, pregledali smo i obrađivali materijal za našu narednu istorijsku svesku, PFC Historical. Pre svega toga, u nekom neobaveznom razgovoru, saznali smo da Radnički iz Sremske Mitrovice ima impozantnu monografiju. Bitno je za dalji tok priče…
Čitajući tako izveštaje s kraja šezdesetih, zapalo nam je za oko jedno prezime, iz izveštaja neke nižerazredne utakmice koji se nalazio na istoj stranici gde i izveštaj sa meča Partizan – Olimpija. Naime, već dugo tragamo za identitetom nepoznatog igrača sa jedne timske slike Partizana iz 1967, a neki izveštaji iz “Sporta” govore da bi to mogao biti izvesni Nikolić ili Antonijević. Zapažamo u tom izveštaju Antonijevića, igrača upravo Radničkog iz Sremske Mitrovice, u sastavu protiv Novog Sada, te daleke 1967. Zašto ne pogledati dalje, mada su šanse da “iskopamo” bilo koji podatak ravne nuli. Tako smo mislili…

Prvi šok je usledio kada smo videli Fejsbuk stranicu Radničkog iz Sremske Mitrovice: takvu arhivu i toliki broj slika jedva da poseduju i najveća imena domaćeg fudbala poput Partizana i Crvene zvezde! A mitrovački Radnički u svojoj istoriji, koja traje od 1922, najviše što je uspeo je da dogura do Vojvođanske lige, trećeg ranga takmičenja! Ogroman broj albuma, slike mnogih igrača, hiljade fotografija, zapisnici sa utakmica, pa čak i fotografije sa sahrana istaknutih igrača! Povezujemo, sabiramo dva i dva, i shvatamo da je ta arhiva ustvari služila kao građa za monografiju Radničkog, koja je pomenuta na početku priče. U svim tim slikama i zapisnicima, pronalazimo i tog Antonijevića, tačnije Ivicu Antonijevića, koji je igrao od 1967. do 1969. za Radnički. Teoretski, mogao bi on biti čovek kojeg tražimo sa one timske slike, iako je malo verovatno. Iako je bio 31.decembar popodne, rešim da pošaljem poruku administratoru stranice Radničkog, ne očekujući, najiskrenije, bilo kakav odgovor.

Kakva zabluda! Već sutradan, 1. januara, stiže odgovor! Javlja se gospodin Jovica Stević, administrator stranice Radničkog. Kaže da je on autor te monografije, da Radnički poseduje hiljade i hiljade slika, te da će proveriti arhivu Radničkog u želji da nam pomogne oko identiteta igrača kojeg tražimo. Ljubazno se zahvalimo, očekujući da će se to desiti u narednih nekoliko dana. Ne, Jovica Stević se javlja posle par sati, 1.januara (!?) i daje nam informacije! Nije uspeo da pronađe Ivicu Antonijevića, ali je od njegovog bivšeg saigrača saznao gde živi, kontaktirao je posle dva dana i njegovog brata, raspitao se o karijeri Antonijevića, i – najverovatnije, mitrovački Antonijević nije anonimni momak kojeg tražimo. Ipak, gospodin Stević ništa ne prepušta slučaju – poslao je i pismo Antonijeviću!

Zatečeni smo brzinom reakcije, posvećenošću i profesionalnim odnosom Jovice Stevića. Kamo sreće da kompletan srpski fudbal počiva na tim osobinama. I onda, kad smo već kod arhive, radoznalo ptetražujemo naše podatke i vidimo da je Partizan preko dvadeset puta igrao u Sremskoj Mitrovici, ali u 99% slučajeva to je bilo protiv FK Srem, a samo jednom protiv Radničkog, u Hesni, kako se zove deo Sremske Mitrovice gde je ovaj klub smešten. Ipak, bilo bi lepo da imamo i te slike, ako ih Jovica Stević poseduje, i ako je voljan da ih podeli sa nama…
Jovica Stević ne samo da je voljan da podeli slike sa nama, već ih je ekspresno i poslao – čitav album, čak 23 slike sa utakmice Radnički – Partizan, odigrane 2002. povodom 80 godina Radničkog! Neverovatno!

Uzgred, saznajemo i da je gospodin Stević verni navijač Partizana. Sve to nije presudno za našu priču – njegova poslovnost i ljubaznost imponuju,bez obzira na klupske boje kojima je privržen, ali svakako je lepo saznanje da jedan takav fudbalski zanesenjak, u najbljem smislu te reči, navija za naš klub.

Dakle, dobijamo i slike, i dozvolu, da ih podelimo sa našim čitaocima. Osim slika, dobijamo i poziv da za dve godine budemo gosti na proslavi 100 godina Radničkog! Planirano je, i načelno dogovoreno da tim povodom u mitrovačkoj Hesni gostuje…nećemo vam otkrivati, čekamo da se to i obelodani, a onda ćete biti šokirani. Ne, nije Partizan, već neki drugi velikan koji uopšte nije iz Srbije…

Upoznavanje sa istorijom Radničkom, njegovom bogatom arhivom i pre svega gospodinom Stevićem, bilo je zaista više nego prijatno iskustvo. Raduje da u malim sredinama postoje ljudi koji brinu o istoriji svojih klubova. I ništa više nema potrebe dodati, osim reči Jovice Stevića:

– Radnički je mali klub, ali sa velikim srcem. A bez kvalitetnih i dobro organizovanih malih klubova, nema ni dobrog profesionalnog fudbala.

Jovici Steviću i njegovom Radničkom želimo puno uspeha, još jednom se zahvaljujemo na slikama i pomoći, u očekivanju stogodišnjice kluba.

* izvor slika: arhiva FK Radnički (Sremska Mitrovica).

Redakcija Sportin-biza se zahvaljuje autoru teksta Aleksandru Pavloviću koji nam je odobrio da Vam otkrijemo i ovaj lepi deo prošlosti dva kluba.

crno – bela nostalgija

Boškova fudbalska karijera bila je sadržajna i potpuna. Posebno se isticao univerzalnošću, jer je dosta uloga u timu uspešno obavljao. U prvom delu karijere isticao se kao uspešan igrač po levoj strani i u odbrani i u napadu, a u drugom delu karijere bio je uspešan golman.

Posle završene fudbalske karijere koja je trajala od 1966 do 1984 godin, Boško se bavi trenerskim poslom trenirajući i radeći sa svim selekcijama Poleta od pionira, podmaltka pa do prve ekipe. Pošto su fudbal i Polet bili nedeljivi deo njegovog života, često je nastupao za veterane i kao golman i kao igrač. Tu posebno treba napomenuti i njegov nastup 23.09.2017. godine na proslavi 90. godina postojanja FK Poleta, kada je nastupao u 69 godinni života. U svojoj igračkoj karijeri koja je trajala 18 godina, odigrao je preko 500 utakmica i postigao oko 40 golova.
Pored svih fudbalskih obaveza Boško je i u svojim profesionalnim i radnim obavezama bio uspešan. Kao čovek i kao sportista bio je pametan, disciplinovan, borben i ponosan na ono što je uradio. Uspomenu na njega čuvaće njegova porodica supruga Svetlana i ćerke Radmila i Olivera sa svojim porodicama kao i mnogobrojna rodbina i njegovi prijatelji.

Odigrane su utamice u svim konkurencijama od mini rukometa do veterana i u muškoj i u ženskoj konkurenciji, a pozivu su se odazvali skoro svi dosadašnji igrači ovog kluba.

Davne 1953. godine, gospodin Barašević Ištvan je iz Slovenije doneo u Bezdan pravila za mali rukomet i osnovao klub koji se zvao RK “ZANATLIJA”. Odmah se počelo sa takmičenjem u Vojvođanskoj ligi u kojoj su još igrali rukometaši Apatina, Crvenke, Ade, Subotice i Bečeja. RK “Zanatlija” je bio prvi registrovani rukometni klub u somborskoj opštini.

Godine 1958. RK “Zanatlija” menja ime u RK “Partizan”, da bi 1962. godine opet došlo do promene imena i to u RK “Omladinac”. Tadašnji trener i igrač bio je Drobina Jozo, a klub je vodio Katoš Janoš. Godine 1966. ponovo dolazi do promene imena i to u RK “Beton”. Tadašnju ekipu predvodio je trenerski dvojac Zvonko Laurović i Aca Sekulić iz Sombora. Godine 1968. brigu o rukometu u Bezdanu u svoje ruke preuzima GIP “Vojvodina”, te klub dobija ime RK “GRAFIČAR”, koje je ostalo i do danas. Prvi trener RK “Grafičar” je bio Mang Branko. Od 1970. godine trenersku palicu preuzeo je tvorac svih uspeha, pedagog, najzaslužnija ličnost u klupskoj istoriji, Čonti Rudolf. Od 2007. godine klub su preuzeli Robert Horvat predsednik, Goran Čabrilo trener svih kategorija, Cvrkušić Momir i Ladocki Atila. Pokrenuli školu rukometa i klub sa ponosom ističu da je pionirska ekipa ove godine zauzela drugo mesto u Prvoj ligi Vojvodine. Ekipa danas broji više od 60 članova.

Ipak najveći uspeh su: osam reprezentativaca, (Holpert Jožef, Perić Petar, Beker Frederik, Dalibor Čutura, Davor Čutura, Feleđhazi Šmit Katalin, Holpert Jožef ml. i Stefan Sunajko), više od deset prvoligaških igrača i igrača koji su karijeru nastavili u inostranstvu.

Najveći uspesi rukometaša iz Bezdana:

Holpert Jožef kao svetski prvak 1986. god, i osvajač bronzane Olimpijske medalje u rukometu 1988. god. u Seulu,

Dalibor Čutura osvajač srebrne medalje na prvenstvu Evrope 2012. god. Učesnik Olimpijskih igara u Londonu 2012. god.,

Stefan Sunajko na Evropskom prvenstvu za kadete 2016. godine u Hrvatskoj proglašen je za najbolje levo krilo prvenstva,

Danas, Filip Sunajko i Stefan Sunajko su članovi reprezentacije Mađarske

Izvor informacije i foto: rsv.rs

Priča počinje u proleće 1977. godine. Moje interesovanje za fudbal bilo je već veliko. Pratio sam našu prvu ligu i sva važna dešavanja na svetskoj fudbalskoj sceni. To je trajalo već tri godinne. Bilo je prirodno da se zainteresujem za fudbal u mome mestu. Na drvetu ispred zgrade opštine bio je plakat koji je reklamirao fudbalsku utakmicu vojvođanske lige između Srema i Radničkog iz Zrenjanina. Hteo sam da idem na tu utakmicu, međutim ispalo je da sam toga dana (bila je nedelja) morao da budem u vikendici na Fruškoj Gori.

Smetalo im je što je tako bilo, ali 40 godina kasnije 2017. sam ustanovio da je čak bolje što nisam bio na utakmici, jer je Srem izgubio na svom terenu u pretposlednjem kolu i propustio šansu da se plasira u Drugu ligu grupa zapad.

Jednostavno sam to prihvatio i čekao sledeću sezonu, kada ću redovno ići na utakmice vojvođanske lige. Došla je druga polovina avgusta 1977. godine i počela je sezona. Bio sam na stadionu Srema i gledao sam sve utakmice uživajući u fudbalu. Kvalitet igre nije bio neki vrhunski, ali se zna da je naš fudbal tada bio u opadanju. I pored toga ja sam bio zadovoljan, jer ipak sam voleo fudbal, a bio je i poneki dobar potez. Odmah se videlo da navijači Srema imaju apetita za drugu ligu, a i klub je to želeo. Počinjalo je dobro, da bi se sve završilo sa prosekom u sredini tabele.

Na tribini gde sam se tada nalazio bio je slobodan ulaz za jako mlade. Gledaoci su komentarisali igre Srema i pominjali izvesnog Zolotića u smislu jako dobrog igrača i da on nedostaje Sremu za veća ostvarenja. Igrao je u prethodnoj sezoni za Srem i ostavio odličan utisak. Sada igra u Vrbasu koji se plasirao u Drugu ligu grupa zapad. Trener koji je iz Srema prešao u Vrbas pozvao ga je da dođe.

Razmišljao sam o tome što sam čuo na sledeći način: „Ako je on jedini otišao iz kluba i to u veći rang takmičenja verovatno je bolji igrač od onih što sada igraju“. Na tome se završilo moje razmišljanje o tom igraču i nastavio sam da uživam u fudbalu, čak sam ponekad odlazio i da pogledam treninge, jer bilo mi je to zanimljivo.

Ništa me više nije sprečavalo da prisustvujem utakmicama, tako da sam gledao i prijateljske i one za kup, a da ne govorim o prvenstvenim. Ta sezona 1977/78. završilo se mirno na sredini tabele. Pošto sam voleo fudbal nije me to mnogo uzbuđivalo što Srem nije ušao u drugu ligu, iako sam to želeo. Vrhunski fudbal u zemlji i svetu pratio sam preko televizije, na sremove utakmice sam išao samo kada je domaćin, i niže lige pratio sam preko sremskih novina. Lično sam igrao na obeleženim i neobeleženim terenima moga naselja Matije Huđi i Zmajeve škole.

Počeo sa da idem na turnir u malom fudbalu koji su organizovale Večernje novosti. Turnir je održavan na terenu za male sportove društva za telesno vaspitanje „Partizan“. Kroz turnir su igrali igrači koji su igrali i veliki fudbal tako da sam znao većinu igrača koji su igrali fudbal u okolini Mitrovice.

Dalje kako je išla sledeća sezona u Vojvođanskoj ligi, tako sam nastavio da pratim šta se dešava. Srem je stalno nastojao da uđe u drugu ligu, međtum to nikako nije uspevao. Sezona 1978/79. je prošla kao prethodna, klub je završio na sredini tabele. Ja sam i dalje išao na utakmice, jer mi je to pričinjavalo veliko zadovoljstvo, bez obzira na prosečne rezultate. Pošto sam pratio fudbal znao sam gde je koji igrač igrao, s tim što sam imao informacije da već spomenuti Sava Zolotić igrao u nekim drugoligaškim klubovima: Maribor, Merkator, Jedinstvo iz Bihaća, Jedinstvo iz Brčkog, i čak sam čuo da je igrao i za Bačku iz Bačke Palanke.

Sledeća sezona 1979/80. bukvalno je bila preslikana kao i dve prethodne. Srem je bio na sredini tabele. Po meni jedina zanimljivost te sezone je pojava među golmana Branka Davidovića, koji je na utakmici branio, al ubrzo prešao u Maribor. U Mariboru se kratko zadržao, zatim prešo u Osijek koji je bio prvoligaš, gde je uspešno branio nekoliko sezona, a onda vrhunac karijere Crvena Zvezda. Očigledno da se pravilno razvijao i napredovao. Posebno se isticao kao treći bek, znao je da interveniše van kaznenog prostora.

Ništa nije ukazivalo da sezona 1980/81. neće biti kao prethodne, međutim nije bilo tako. Pre početka prvenstva odigrana je prijateljska utakmica između Srema i Dinama iz Vinkovaca, tada člana druge lige zapad.

Negde sredinom avgusta igrala se kup utakmica na teritoriji Vojvodine. Igrali su Srem i Spartak iz Subotice, koji je u završenom prethodnom prvenstvu zauzeo drugo mesto u drugoj ligi zapadna grupa, znači zaamalo prvoligaš. Spiker na razglasu je čitao sastav domaćeg tima i izgovorio Zolotić. Znači taj se igrač vratio u Srem, hajde videćemo kako on igra.
Nisam mnogo razmišljao kakav je to igral več sam pratio utakmicu. Utakmica je potpuno prošla u njegovoj režiji. Odskakao je od drugih potezima, ali još je bilo rano da ja kao mlađi tinejdžer, a i plus nisam stručnjak procenjujem njegove kvalitete. Srem je pobedio sa 3:0 nije dao gol, ali je odlično odigrao. Trener ga je izveo nekoliko minuta pre kraja, a ja sam čuo što na stadionu nikada do tada nisam, jedan topao aplauz.

Ne dugo posle te utakmice igrala se jedna kup utakmica. Završila se nerešeno pa su se izvodili penali. Zolotić je dao gol pucajući sa zadrškom. Ocenio sam, ovaj zna cake biće zanimljivo gledati šta će se dalje dešavati u prvenstvu.

Počela je sezona, Zolotić je odmah pokazao ogromno fudbalsko znanje. Igrao je levokrilnog napadača, fantastični driblinzi, golovi, poigravanja. To se ponavljalo iz utakmice u utakmicu. Svi su ga voleli, kada je on igrao uvek je bilo više gledalaca nego obično, jako koristan igrač sa velikim učinkom, što mnogi saigrači nisu mogli da prate.

Video sam nešto što nikada do tada nisam, bio je u stanju da primi loptu na sredini terena i da u slalomu obiđe sve protivničke igrače. Da budem jasan njegovi protivnici stajali su u mestu, neznajući uopšte na koju stranu treba da krenu, bili su statični kao kapije za slalom.

Igrao je i Sava Zolotić i utakmice koje su se završavale nerešeno, jednom je i Srem i izgubio, ali se uvek u njegovoj igri videlo nešto što su navijači voleli, a to je veliko znanje i želja da se što pre odigra. Ko se razume u fudbal zna da i utakmica koja je završena bez golova može biti zanimljiva. Gde je to trajalo do pred kraj jesenje polusezone, odjednom se više nije pojavljivao u timu. Nisam znao pta se desilo. Mnogo kasnije on mi je rekao da nisu ispoštovali ugovor, pa je napustio klub.

Nastavio sam da gledam utakmice, do kraja sezone Srem je zauzeo treće mesto. To je bila poslednja sezona koju sam gledao. Kasnije sam pratio samo vrhunski fudbal na televiziji, a drugu i niže lige putem novina. Dogodila se ipak jedna velika prekretnica Sava Zolotić je postao moj najomiljeniji igrač. Počeo sam prema njemu formirati svoje fudbalske kriterijume, koji igrač vredi. Neki njegovi saigrači u razgovoru samnom su ga upoređivali sa Mesijem, kada čujete takvo upoređenje šta više da kažete.

Na sremovom stadionu sam pratio utakmice i uživao sam u fudbalu. Imao sam priliku da spletom okolnosti gledam u vojvođanskoj ligi igrača koji je visoko prevazilazio taj rang takmičenja. Kada god prođem pored stadiona setim se lepih trenutaka, jer fudbal mi je to pružio.

Sredinom osamdesetih bio je bio je pomenuti turnir u malom fudbalu čiji su pokrovitelj bile Večernje novosti. Sava Zolotić je igrao za ekipu veterana i tu je pokazao veliko umeće. Opet su tu bili igrači koje sam poznavao i koje sam više puta video na fudbalskom terenu. Bilo je dovoljno da ga gledam samo na osam utakmica: dve za kup i šest prvenstvenih u vojvođanskoj ligi i da postane moj omiljeni igrač.

Vreme koje je nastupalo nije menjalo moj stav. Ponekad kad sam sreo neke njegove saigrače, sa kojima sam igrao fudbal na pomoćnom terenu sremovog stadiona. Pomalo sam se raspitivao o Savi Zolotiću. Videlo se da svi oni imaju visoko mišljenje o njemu kao o igraču. Česta je bila rečenica: „Mogao je da igra gde je hteo“. Rečeno je da dok je igrao fudbal, nesportski je živeo, ali opet mu nisu osporavali fudbalsku veštinu. iako je davne 1980. godine prestao da igra za Srem. Te razgovore sa navijačima nisam ja počinjao, oni su sami tu temu poćinjalii. Još sam čuo da je došao iz Šida. Sve ukupno to je sve što sam znao, a nije me puno ni zanimalo.

Kada bi mi fudbal i Srem dolazili u misli setio bih se Zolotića i njegovih igara. Nije to bilo često, ali je očigledno da je na mene ostavio veliki utisak kao igrač. Postavio sam sebi neka pitanja. Zašto moj omiljeni igrač nije na primer Dragan Džajić, nego Sava Zolotić, koji nikada nije igrao u prvoj ligi? Ako je stvarno takav igrač zašto nikada nije igrao u prvoj ligi? Da li je zadovoljan?

Tako bi to ostalo na tome da se nije dogodio jedan moj potez. Bio je početak 2017. godine i već sam bio odlučio da jednu knjigu poklonim biblioteci u Sremskoj Mitrovici. Nisam ništa očekivao, a simpatična bibliotekarka je rekla „Da vas učlanim u biblioteku“. Prihvatio sam, ponudila mi je da uzmem neku knjigu. Setio sam se da sam tu u biblioteci čitao knjigu o FK Sremu koja se odnosila na period od osnivanja do polovine devedesetih godina dvadesetog veka. Odneo sam knjigu i u meni je progovorio onaj moj fudbalski deo. Mesec i malo više sam čitao tu knjigu pažljivo, ali za mene najvažniji deo je bio onaj period, kada sam ja pratio Srem. U knjizi je pomenut i neizbežni Zolotić, opis je bio približan onome što sam i ja mislio.

Imao sam dosta slobodnog vremena i odlučio sam da malo proučim karijeru toga igrača. To me je stvarno zanimalo. Na interentu sam pronašao podatke o Savi Zolotiću,
u delu „eks ju statistika fudbal“. Bila su napisana imena klubova u drugoj ligi gde je igrao, godina, broj odigranih utakmica i broj datih golova. Tu sam mogao da vidim, da je dao gol za svaku ekipu za koju je igrao. Videlo se da je on već bio drugoligaški igrač pre nego što je došao u Srem. Hronološlkim redom bilo je zapisano: Jedinstvo /Brčko/, Vrbas, Maribor, Merkator /Ljubljana/, Jedinstvo /Bihać/. Sve je to zapadna grupa druge savezne lige, 19 datih golova.

U Nacionalnoj biblioteci Srbije u Beogradu u listu Sport, pronašao sam podatke o Savi Zolotići i njegovoj karijeri.

Kada je nastupao za Vrbas u sezoni 1977. nekoliko puta igrač utakmice i strelac. Na polusezoni prelazi u Maribor. Igra polovinu utakmica na proleće 1978. i daje tri gola. Jesen te godine ostaje u istom klubu daje osam golova, izveštači sa utakmica ga posebno ne hvale. U proleće 1979. igra za Merkator iz Ljubljane, kao posebno pojačanje, dosta su plaćali, daje jedan gol, igra nekoliko utakmica. Jesen 1981. provodi u Jedinstvu iz Bihaća i daje jedan gol.

U sezoni 1975/76 celu sezonu igra za Jedinstvo iz Brčkog, daje nekoliko golova i nekoliko puta je igrač utakmice. Iz te sezone izdvaja se izveštaj sa utakmice: Jedinstvo (Brčko) – Bačka(Bačka Palanka), zapadna grupa druge lige, gde fascinirani novinar piše kako postignut gol:

Zolotić je prihvatio loptu na sredini terena i u pravom slalomu zaobišao pet, šest protivničkih igrača i lobovao golmana Đurića. Đurić Slobodan-Ćoba je počeo karijeru u Sremu, posle golman Olimpije i Maribora.

U Matici Srpkoj u Novom Sadu listu „Dnevnik“, u pročitao sam izveštaje sa utakmica vojvođanske lige koje nisam gledao. Vojvođanska liga je bila lagana za Zolotića. U sezoni koju nisam gledao bio je dosta superioran: driblao je, davao golove, proigravao, bio je u idelanom timu prvenstva i naravno slalomi.

Pronašao sam Savu Zolotića u Šidu u njegovoj kući. Bio je teže bolestan i nije mogao puno da razgovara. Rekao mi je da je igrao za Bačku iz Bačke Palnke 1972. godine. Rođen je u Putincima, u Sremu. Tamo je počeo da igra fudbal i već kao vrlo mlad pokazao veliki talenat. Kao maloletan ušao je u prvi tim, zapazio ga je Radnički iz Šida i koji ga dovodi u svoje redove.

Sava Zolotić jen igrao za oko 50 klubova, osim ovih većih nalazi se veliki broj nižerazrednih sremskih klubova. Nije mu bilo nelagodno da igra za male klubove. Posle se bavio trenerskim poslom. Na zidu se vidi pesma navijača posvećena njemu koja ga predstavlja gotovo nadrprirodnom pojavom.

U jednom momentu pogled mi pada na izveštaj sa jedne utakmice Bačke u gostima, gde je bio jedini strelac. Prokomentarisao sam: „i za Bačku si dao gol“, našta je on zanemarujući ono što je rekao, da ne može da razgovara odjednom oživeo i uključio se u razgovor. Bio je spreman za priču, kao da je u njemu odjednom nešto proključalo.

„Jesu li te tražili prvoligaši, pitao sam ga našta je on odgovorio da su ga tražili gotovo svi, a posebno je naglasio da ga je 1972. zvao Vasović u Partizan, koji je tada bio trener.

Što nisi otišao pitao sam, nije dala Bačka odgovorio je on, zar nije postojala mogućnost da se izvrši pritisak na njih, nastavio sam, niko nije bio narodni heroj, odgovorio je on“.
U tom momentu odgovori na moja pitanja počeli su da dolaze sami. Želeo je da napreduje, ali odjednom mu se našla prepreka, na koju nije mogao da utiče. Na takav postupak kluba njegov odgovor je bio odlazak u vojsku, nije mogao da podnese da ne može da pređe u veliki klub. Sada tu do izražaja dolazi i psihologija, mladi Zolotć je u sebi nešto nosio, što oni koji su odlučivali o njegovoj fudbalskoj budućnosti nisu shvatali. Psihologija tada nije bila cenjena nauka.

Izgubili su svi i Partizan i Bačka i Zolotić, a i navijači prvoligaških klubova, koji su bili uskraćeni da gledaju jednog velikog majstora fudbala. Bilo mi je jasno da on nije od toga uspeo da se oporavi i posle je samo na momente pokazivao svoje veliko fudbalsko znanje.

Usput je rekao da je bio u Slobodi iz Užica, koja je bila filijala Crvene Zvezde, ali zašto tamo nije ostao , samo je došao i jos brže otišao, nije objasnio.

Za vreme koje je proveo u Bačkoj zanimljivo je izdvojiti priču da ga Toza Veselinović nije voleo, zato što je bio najzaslužniji za poraz reprezentacije, koju je Toza tada trenirao. Gostujući u garaži isečak uramljen sa te utakmice, ne mogu da se setim o kojoj državi se radi, Bačka je pobedila sa dva, tri razlike, ali se sigurno sećam da je Sava dao gol.

U Bačkoj je upoznao golmana Slobodana Ćobu Đurića sa kojim je još bio saigrač u Mariboru i Sremu. U jednom trenutku rekao je kako je on izbacio Bačku iz druge lige. To je onaj izveštaj koji sam pominjao Jedinstvo (Brčko) – Bačka (BP). U njemu se još uvek video veliki bes prema Bačkoj, što ga nije pustila u Partizan.

Jedan događaj posebno oslikava kako su navijači gledali na Savu Zolotića. Bilo je to kada je na polusezoni odlazio iz Maribora iz razloga što mu nisu isplatili, ono što su se dogovorili. Navijači su u besu rušili stative.

Zamislite hladne Slovence koji nisu fudbalski narod da se tako ponašaju. On je na odlasku iz Maribora za sportske novosti izjavio „žao mi je navijača“. Gde god je igrao navijači su ga voleli, pravi igrač voli da igra pred što više gledalaca.

Razgovarali smo o Sremu, nameštanju utakmice, uopšte o fudbalu. Rekao sam da sam voleo više njegov dribling nego Džajićev, našta je on odgovorio: „davao sam i ja golove“. Odgovorio sam mu: „gledao sam, te samo na osam utakmica sećam se driblinga, davao si i golove, dodavao, ipak izdvajam driblinge“.

„Znao si uvek šta ćeš sa loptom, ne kažem da si bolji od Džajića, ali mislim da su nam majstori fudbala igrali u nižim ligama. Prosečni igači u su igrali prvoj ligi, naročito ne mislim na Džajića i druge vrhunske igrače našeg fudbala, nego na određeni broj igrača kojima tu nije bilo mesto“.
Dodao sam: „to što mi nismo cenili znanje, ne odnosi se to samo na fudbal, nego na sve, čak smo odlično prošli kako smo trebali“.
Na moje pitanje šta misli o najvećem sinu naših naroda i narodnosti Josipu Brozi Titu.

On je rekao pozitivno odgovorio sam mu: nemoj da misliš da on nije znao da se utakmice nameštaju, on je negativan dribler, a ti pozitivan“. Ništa nije odgovorio.

Od ne fudbalskih tema još je rekao da kada je sa Sremom bio na pripremama u Goreču imao priliku da sazna, bio je naučni skup, da je Mitrovica mesto sa najviše narkomana u zemlji. Moj podatak je da je bila druga iza Ljubljane.

Imao sam odgovore na svoja pitanja: Sava Zolotić

Pod 1. bio je odličan igrač, znači nije mi bez razloga bio omiljeni igrač;
Pod 2. nije igrao u prvoj ligi jer se u to vreme nije cenilo znanje, nego neke sasvim druge osobine.

Ovim ne želim da potcenim igrače koji su stvarno bili kvalitet i imali prvoligaške karijere. Odgvor na zadnje pitanje isto je bio pozitivan, iako ne dobrog zdravlja iz njega je izbijao unutrašnji mir i zadovoljstvo.

Nedugo posle toga razgovora čuo sam zanimljivost: igrali su utakmicu povodom dane slave u Erdeviku. Domaća Sloga za koju je on tada nastupao i Partizan u najjačem sastavu sredina osamdesetih godina dvadesetog veka.
Sava je primio loptu na centru, svima što su mu se našli na putu proturio loptu kroz noge i dao gol. Vukotić koji je tada bio u upravi na poluvremenu pita Bjekovića: „ko je ovaj, a on mu odgovara to je Zolotić“. Vidi se da je bio poznat u fudbalskim krugovima.

Izneću neke moje stavove: Znanje je pokretačka snaga, koja nas vuče u boljitak i tera napred. Fudbal i politika su povezani, od stanja u državi u mnogome zavisi stanje u fudbalu. Mi smo umesto znanja cenili neke druge osobine. Pogotovo onu, snađi se na bilo koji način, tako da je svako bio prepušten samome sebi i od spleta raznih okolnosti zavisilo je da li će neko postići dobre rezultate u karijeri ili ne.
Početkom 21. veka na pitanje novinara RTS, šta misli o fudbalu na prostorima prethodne Jugoslavije, Mišel Platini je bez uvijanja odgovorio: „Vi ste za psihologa, imate mnogo dobrih igrača, a niste ništa osvojili“.

Možda se u tom odgovoru vidi kako smo se odnosili prema kvalitetu. Sigurno je bilo i znanja i osoba koje su radile u duhu znanja, ali je to bilo u malom broju. Mislim da bi svim onim vrhunskim igračima u našoj zemlji bilo bolje da su imali zdravu konkurenciju u igračima koji su imali veliki talenat, ali zbog nestručnog rada nadležnih i ne znanja, nisu mogli to i da pokažu na prvoligaškim terenima.

Sava Zolotić je bio igrač sa velikim fudbalskim znanjem, verovatno da je njegova jedina greška, što je u mladim danima otišao u klub, koji mu je napravio smetnju u napredovanju. Očigledno se radilo o velikom potencijalu, kada ga je tražio Velibor Vasović veliko ime našeg i svetskog fudbala. Na mene je ostavio utisak obične i jednostavne osobe, koja ima šta da kaže. Smatram da je bilo mnogo igrača, koji poput njega koji nisu izvrednovani onako kako je trebalo. Njegove igre video sam kao predstave koje se ne zaboravljaju i kada odete sa stadiona kažete ovo je vredelo gledati.

U celoj ovoj priči ponoviću izgubili su: Partizan, Bačka, Sava, prva liga, ko je dobio? To su navijači klubova u kojima je igrao, jer su mogli da uživaju u fudbalu na visokom nivou u nižim ligama.
Sada pri kraju ovog izlaganja setio sam se još jednog pitanja koje sam postavio: Koji si klub najviše voleo? Bez ustezanja je odgovorio: Srem.
Zadovoljan sam jer sam imao prilike da gledam fudbalske predstave koje se ne zaboravljaju. Čak i sa takvom karijerom Sava Zolotić je pravi fudbalski majstor i čarobnjak u kopačkama.

MIĆA LESEK
SREMSKA MITROVICA 25. februar 2018. godine

Napisao (navijač Srema i redovan gledalac utakmica)
Lesek Mića Matije Huđi 13/4 22000 Sremska Mitrovica
Telefon kuća 022 622 625, Tel mob: 064 12 14 962
Rođen 10.01.1965. godine u Sremskoj Mitrovici. Dip. Pravnik po struci.

Pripremio:

Stević Jovica, Radnička 29 Hesna 22000 Sremska Mitrovica
Telmob 064 20 64 825 stevic.jovica@mts.rs
Rođen 29.08.1966. u Sremskoj Mitrovici.
Dip. Ing. organizacije za informacuione sisteme
Sremska Mitrovica 5. mart 2018. godine

Kroz ovu rekraciju i druženje u proteklih 26 godina prošlo je preko 80 članova. O svakom članu napisana je biografija sa fotografijom. Kroz reportaže sa putovanje i gostovanja, izveštaje sa turnira, zapisnike sa utakmica, kroz pesmu, sećanje, anegdote i uspomene, hronološki i slikovito je opisano kako je živela, radila i stasavala ova grupa zaljubljenika u fudbal i druženje, okupljena oko Siniše Ninkovića.

Autror knjige je Dipl. Ing. Jovica Stević, koji je i sam učesnik fudbala i rekreacije. Ova knjiga je pisana sa puno ljubavi, truda i angažovanja. Knjiga je štampana u koloru, formata A4, ima 220 strana, ilustrovana je sa 300 fotografija.

CENA KNjIGE JE 2500 dinara. (kontakt za nabavku knjige 064 20 64 825)