Ivan Gmizić (28), iz Karlovčića je zanimljiva ličnost: medijski „vrlo zahvalna!“ U fudbalu se, u velikim uspehom, dokazuje preko dve decenije.

Nedavno je „svetlost dana“ ugledao njegov roman, prvenac „Bitke“. Bez obzira na brojne obaveze, vratio se svojoj velikoj obavezi – harmonici! Zar treba više?

Ivan s fudbalskom loptom druguje od najranijeg detinjstva.

Fudbal sam počeo da igram još kao dete – počinje svoj „životopis“! Ivan Gmizić – Oduvek sam imao dar za pimplovanje lopte. Pošto sam prvo živeo u Obrežu, biio sam agtrakcija u selu, jer sam kao šestogodišnjak mogao da pumplujem loptu i do stotinu puta, a da mi ne padne na zemlju. Možda će zvučati preuveličan, moja prva reč nije bila „tata“ ili „mama, kao to obično bude, već „go!“. Stariji meštani Obreža su se okupljali da me gledaju. Tada sam se igrao sa čuvenim fudbalerom Litonjom, po mnogima najboljim igračem koji je Obrež imao. U to vreme sam počeo da igram za ondašnji Graničar sa 6 – 7 godina i to su, ujedno, bili moji prvi koraci. Tu ostajem do svoje jedanaesti godine, kada se selimo u Karlovčić. Naravno, odmah sam zaigrao za Lovac i nakon samo godinu dana, prelazim u pećinački Donji Srem, gde sam proveo sedam godina. Prošao sam sve kategorije: od pionira, kadeta, pa do omladinske selekcije. S kadetskom ekipom, gde sam bio kapiten, nekoliko puta osvajam Opštinski kup, a više puta smo bili prvaci kadetske Lige. Jednu sezonu smo završili bez poraza, sa samo jednom nerešenom utakmicom. Kada sam igrao za kadete Donjeg Srema, uporedo sam igrao i za prvi tim Lovca. U omladinskoj kategoriji bio sam do svoje 19 – te godine, a onda je trebalo da pređem u prvi tim, koji je u tom trenutku bio u Jelen Super ligi. Međutim, čuveni Bogić Bočićević, koji me je izuzetno cenio kao igrača, podnosi ostavku na mestu trenera. Dolazi drugi trener, kojem nisam bio interesantan. Te me uprava kluba šalje na pozajmicu u Dunav iz Starih Banovaca. Ostajem dva i po meseca, prolazim kompletne pripreme. Ostavljam dobar utisak. Ipak, desile su se neke nepredviđene stvari i to na samom kraju prelaznom roku. Papire prebacujem u Srem iz Jakova, u ono vreme trećeligaš. Za igrača je bilo vrlo nezgodno da se napravi transfer na samom kraju prelaznog roka iz više razloga. Tada su ekipe već formirane, prve postave se uveliko znaju, te ostaje male šanse za dokazivanjem i nekom naročitom minutažom. U Sremu sam proveo tri godine, gde sam doživeo „sve i svašta!“: od neigranja, do ulaska u igru sa klupe, preko prve postave i nošenja kapitenske trake, od „pljuvanja“ publike, do simpatija istih. Sve ovo govorim iz jednog razloga, a to je, da ako mladi fudbaleri ovu budu čitali:“Ne odustajte od svojih snova!“ Srem je, zaista, igrao solidno. Zbog nekih okolnosti, koje ne bih precizirao, tadašnji trener dobija otkaz. Dolazi drugi, koji mi, u jednom trenutku govori kako mora dosta toga promeniti u ekipi i da ja neću biti ni na klupi. Kola su se, opet, slomila na meni. Neću da navodim šta je bilo pozadina svega, niti da blatim klub. Posle Srema prelazim u Kupinovo. Ostajem godinu i po. I ovde je bilo svega i svačega. Ipšak, klub mi je ostao u lepo sećanju. Vraćam se, potom, u Srem. Posle jedne polusezone odlučujem da prekinem sa fudbalom. Zanimljivo je da sam, tokom svoje igračke karijere, imao nekoliko prilika da odem u inostranstvo. Sve je krenulo kada sam imao 17 godina. Posle dobro odigrane sezone i osvajanja prvog mesta sa kadetima Donjeg Srema, zapazio me je jedan fudbalski skaut, koji je hteo da me odvede u MTK iz Budimpešte. Sve je bilo pred dogovorom, ali je bio problem zakon u Srbiji , koji nije dozvoljavao transfer igrača ispod 18 godina. Sačekao sam šest meseci da napunim 18 godina. Međutim, mesec dana pre mog punoletstva, u MTK je promenila kompletna uprava. Moram istaći da sam kao omladinac bio i u OFK Beogradu, ali vrlo kratko. Nekoliko puta sam imao priliku da odem u Grčku, Rusiju, Sloveniju, čak i za Kinu i Kuvajt. Ne tako davno, pojavila se mogućnost za angažmanom u Slovanu iz Libereca. Ali., zbog korone i promene uprave,i to se izjalovilo. Ima jedna vrlo lepa izreka: „Ako Bog da – da! Ako ne, nije ni trebalo!“ Ceo svoj mladalački život podredio sam fudbalu. Srednju školu sam upisao u Pećincima, samo zato što sam igrao u Donjem Sremu. Sećam se koliko sam puta sam čekao trening na pećinačkoj „Suvači“. I dok sam čekao, učio. Nakon završetka srednje škole, dve godine nisam upisivao fakultet, baš zbog prilika za inostranstvo. Kada se sve izjalovilo, u 21 godini upisujem fakultet, ali uporedo nastavljam sa igranjem. Baš kada sam čvrsto odlučio da napustim aktivno igranje, pojavile su se ponude renomiranih klubova: BSK-a iz Batajnice, Inđije… Zaista sam se „lomio“ šta da radim… Fakultet mi je dobro išao, a plašio sam se da će trpeti, ako nastavim sa igranjem. Posle svega što mi se dešavalo u fudbalu i sa menadžerima, rešio sam da ne prihvatim „ozbiljne ponude“ i odlazim u predzadnji rang, Graničar iz Obreža. Što se kaže „među svoje ljude“ dve lepe godine. Kada sam završio master studije, vraćam se u Lovac, gde i sada igram. Pravim pauzu od šest meseci, jer sam dobio posao u struci i živeo u Beogradu. Kraće vreme sam igrao za Dedinje. Lovac je nedavno, osvojio Kup OFS Pećinci, prvi trofej posle 35 „posnih godina“. Borimo se za ulazak u viši rang. Igram sa prijateljima iz detinjstva, sa kumom, braćom. Pola nas u klubu su kumovi, pola rod, a svi prijatelji. Trenutna atmosfera se može porediti, samo, sa vremenom kada sam igrao za kadete Donjeg Srema.

Ivan Gmizić, dakle, ni u jednom trenutku, pored fudbala, nije zapostavljao školu, fakultet.

Završio sam Filozofski fakultet u Beogradu, smer istorija – nastavlja Ivan Gmizić – Fakultet sam upisao 2015, osnovne studije sam završio 2019. godine, a master godinu dana kasnije, uz odbranu master rada „Ustanak u Sremu u memoaristici 1941 godine. Imam zvanje „master istoričar“. Oduvek sam voleo istoriju, mada sam mnogo više bio okrenut prirodnim naukama, nego društvenim. Ali, eto, završih na istoriji. Trenutno radim u Arhivu Jugoslavije na digitalizaciji arhivske građe, odn. dokumentacije. Inače, reč je o jednom od najvećih arhiva na Balkanu, pa i u Evropi i poseduje 40 kilometara arhivske građe.

Bitka Ivana Gmizića, foto: Živko Radivojević

Zaniumljiv je „životni put“ Ivana Gmizića. Pre neki dan imao je svečanu promociju romana – pevenca „Bitke“.

Ideja za roman sazrevala je punih pet godina – ističe Ivan Gmizić – Samo pisanje je trajalo dva meseca. Kada sam imao 20 godina „desilo se čudo“. Gledao sam neku emisiju na televiziji, koja nije imala nikakve veze sa romanom. Dok sam gledao tu emisiju, u jednom trenutku kao da mi je neko „ubacio pročitanu knjigu u glavu“. Znao sam početak, sredinu, kraj i to sve u petnaestak sekundi. Ubrzo sam krenuo da pišem. Ipak, nisam mogao ozbiljnije da se posvetim knjizi, pošto sam krenuo na fakultet. Posle pet godina pauze i dva meseca intezivnog pisanja, izašla je iz mene „Bitka“. Ona je „ogledalo borbe“ koja se neprekidno vidi u mom životu, posebno kroz sport. Kao verujući čovek, smatram da svako vodi svoju bitku i roman sam posvetio svakom čitaocu koji se bori. Takođe, napisao sam još jedan roman „Snovi stvarnosti – Prvi deo: Snoviđenje“. Malo će sačekati da prezentacijom, pošto ima više delova. U planu mi je da napišem treći roman, koji će nositi naziv „Susret“. To će biti razgovor dva čoveka: jedan je svetovni, drugi duhovni.

Ovaj „razgovor“, završava se Lovcem.

Udareni su dobri temelji za fukcionisanje kluba – tvrdi Ivan Gmizić, koji je u Lovcu standardni prvotimac, kapiten, trener – Verujemo da ćemo izboriti plasman u viši rang. Pre dve godine pretekao nas je šimanovački Hajduk 1932 i tada se mnogo igrača razočaralo. Ipak, i dalje smo tu i borimo se. Vodimo svoju bitku.

Šta reći kao zaključak? Ko je, u stvari, Ivan Gmizić? Možda „tri u jedan“ – istoričar, pisac, fudbaler! Zašto je ova priča na „sportskom portalu“? Za mlade fudbalere, sportiste, primer u svakom pogledu! Zbog svega toga, ovom prilikom, stavljen je akcenat na njegovoj „fudbalskoj strani ličnosti!“

 

Author

  • Živko Radivojević

    Živko Radivojević je dugogodišnji uspešni saradnik, autor, mnogih pisanih dela na stranicama Sportin.biz-a. Praktično jedan od osnivača ovog web portala. Sa posebnom pažnjom prati sva dešavanja u Sremu, ali i šire. Njegovi tekstovi o boćanju i bowlingu su praktično jedinstveni u Srbiji. Time je njegov doprinos na razvoju ovih sportova nemerljiv.

By Živko Radivojević

Živko Radivojević je dugogodišnji uspešni saradnik, autor, mnogih pisanih dela na stranicama Sportin.biz-a. Praktično jedan od osnivača ovog web portala. Sa posebnom pažnjom prati sva dešavanja u Sremu, ali i šire. Njegovi tekstovi o boćanju i bowlingu su praktično jedinstveni u Srbiji. Time je njegov doprinos na razvoju ovih sportova nemerljiv.

Ostavite odgovor