Inđijska fudbalska škola je tokom prve decenije ovog veka iznedrila nekoliko fudbalskih bisera.
Među njima ste Vi (Bojan Dubajić), Srđan Dimitrov, Milan Bubalo, Darko Lemajić i da nenabrajam dalje. Nekoliko reči o tim prvim koracima, upravo na ovom stadionu ?
„Ja mislim da su svakome od nas prvi koraci bili kod Sipija (Stojan Knežević – Sipi, škola fudbala u Inđiji). Posle kada smo prošli taj uzrast smo došli u Inđiju. Ali, uvek smo dolazili na ovaj stadion, gledali seniore. Tu je bila neka mašta, neka želja da i mi zaigramo na ovom stadionu. Što smo na kraju i ostvarili„.
Ta Vaša generacija je obeležila istoriju inđijskog fudbala. Tada je to bio plasman u Prvu ligu Srbije, kasnije i u Super ligu. Sigurno su to najlepši trenuci u tvojoj tadašnjoj karijeri ?
„Sigurno. Kako smo počeli, nismo ni maštali o tome da je sve to moguće. Ali bila je dobra atmosfera u klubu. Imali smo iskusne igrače Inđinčane, koji su nas uvek savetovali, davali nam onu snagu da idemo dalje da verujemo u sebe. A i ta generacija je bila stvarno dobra gde smo mi i dalje u kontaktu, gde se družimo i stvarno je lepo da se pogledamo i da se čujemo. Da je svako u nekim drugim zemljama, da pravi svoju karijeru„.
Od svih malo pre pomenutih igrača, prvi se iz Inđije otisnuo Milan Bubalo, potom Srđan Dimitrov, ali su svi oni završili u srpskim klubovima. Jedino ste Vi krenuli put inostranstva.
„To je onako jedna čudna priča. Jer sa 23.godine tada je igrač iz Srbije mogao da ode. Ja sam imao taj ugovor u Inđiji. Bila je tada polusezona gde sam imao ponudu od OFK Beograda. Nemogu da kažem zašto sam ja tu ponudu odbio. Zašto ja nisam hteo da idem tamo. Ja sam samo znao da ću na leto biti slobodan i da hoću da idem preko. I držao sam se tog nekog svog unutrašnjog osećaja i inicijative da ipak ispunim to sebi. Možda i sada kada bi se vratio, ja ne bio mogao da objasnim zašto se to tako desilo. Tada je OFK bio u Super ligi. Terzić je zvao i stvarno jedna onako prijatna ponuda, ali sam uvek u životu imao potrebu da uvek slušam sebe, sledim neki svoj instikt i na kraju je ispalo dobro„.
Prvi odlazak u inostranstvo, prvi utisci. Šta možete da nam kažete o tom periodu karijere ?
„To je onako jedan san kod fudbalera u Srbiji da ode preko da igra fudbal. Imao sam sreću da odem u Švajcarsku. Koja je možda i najstabilnija zemlja na svetu. Lugano, jedan mali grad, najlepši na svetu. To mnogo znači za igrača kada ode u novu sredinu gde je lep život, gde ti daje dodatan motiv. Nije bilo lako. Kada odem u neku stranu zemlju, gde se priča italijanski, nerazumem ništa, puno se očekuje od nas. Još smo uvek mladi, uvek je tu i neki strah pozadi. Da li ćeš nešto dobro da kažeš, odigraš i tako dalje. To mi je mnogo pomoglo. Mnogo sam tih klubova promenio, govornih područja gde sada vidim da je to u meni izgradilo jednu ličnost, čoveka, koji mi ti jezici daju snagu i kada pogledam šta mi je sve fudbal dao, a dao mi je stvarno mnogo toga„.
Posle Švajcarske epizode put Vas je vodio na drugu stranu planete ?
„Iz Logana sam išao i živeo u Lozani. To je kanton gde se priča francuski. Ponovo neko novo iskustvo, ponovo ništa nerazumem šta se priča. Učim jezik. Ali, od iskustva uvek nešto naučim. Posle toga je bila jedna priča na Tajlandu gde sam bio šest meseci. Kao i što ste rekli, tamo je bio Milan Bubalo, koji mi je pričao uvek pozitivne stvari o Tajlandu. Uvek mi je bila interesantna ta zemlja. Volim more, volim Sunce. Sveže voće, povrće, njihovu hranu. To mi sve ono prija i hteo sam da vidim i stvarno da proživim tamo. Stvarno neki drugi narod, neka druga kultura gde su ljudi pozitivni, rasterećeni i gde stvarno uživaju u tom svom moru u Suncu. Prijalo mi je tamo sa te neke životne strane. Da ih upoznam da živim tamo. Iskoristio sam taj period od šest mweseci da se bukvalno malo odmorim od fudbala. Malo je da kažem tamo slabiji nivo fudbala, ali da nakako nakupim novu energiju. Ali sam video da hoću da se vratim u Evropu. Posle Tajlanda sam imao sve dobre finansijske ponude za neke azijske zemlje, ali sam opet slušao neki instikt u sebi i da još hoću da probam da igram, dok još imam te godine u Evropi. Iako je tada bilo sve daleko i taj Bate Borisov. Opet sam poslušao sebe i put me je doveo ponovo u Evropu„.
Tajland, kratka epizoda, povratak u Evropu. Koji je to bio klub za koji ste potom nastupali ?
„Tada sam imao mnogo ponuda iz azijskih ekipa, ali sam čekao na ponudu iz Evrope. Ali svaki igrač koji je bio u Aziji, zna koliko je teško da se vrati u Evropu. Jer, oni tamo nemogu da prate te utakmice, nemogu da prate tu statistiku. Neznaju kako se tamo trenira. Jednostavno neveruju tim klubovima, tim zemljama. Bilo je dosta teško. Ali, potpisao sam za jedan ukrajinski klub, to je bila Aleksandrija. Ali se tu nešto, svašta izdešavalo. I dalje smo u kontaktu i u dobrim smo odnosim. Video sam ono bukvalno, kraj prelaznog roka i trebao sam da biram neke zemlje kao što je Belorusija koja je počinjala kasnije sa prvenstvom. Tada se pojavila ta Gorodeja koja je pokazala interesovanje, gde sam ja prihvatio ponudu„.
Bilo je dosta priča o tom novom klubu. Vaše ime je dosta vezivano tada za opstanak tog kluba u Premijer ligi ?
„Da to je jedan mali klub koji ima sličan stadion kao ovaj naš. Zelene boje, male tribine, stadion onako ušuškan. Gde mi je stvarno bilo prijatno, gde sam osetio jedno ogromnu podršku od navijača. Normalno od svakog stranca se očekuje puno i to je uvek jedna klackalica. Kada igraš dobro dižu te svi u nebesa, kada neigraš spuštaju te. Ali je bitna neka stredina, da ostanemo stabilni i u jednom i u drugom jer to jedino može da nam da kontinuitet, a on je najvažniji u fudbalu. Za moju poziciju su golovi. Jasno je da kada napadač daje golove, sve je dobro. Kada nedaje golove sve je iks. Stvarno sam imao veliku podršku navijača, uživao sam u svakoj utakmici. Nekako nisam se osećao kao stranac. Da li taj ceo ambijent, te tribine, zeleni dresovi. Dosta liči na naš stadion i imao sam tamo dve lepe sezone. Koje su mi dale taj skok u karijeri„.
I onda za sada najlepša priča. Poziv višestrukog šampion Belorusije. Predpostavljam da je to bio onaj trenutak kada je sportsko srce zaigralo ?
„Posle prve godine u Gorodeji gde sam bio treći strelac lige već su počele te neke priče. Automatski kada sam negde razmišljao o fudbalu sam imao želju da igram na toj „Borisov Areni“. Da ima taj dres. Često mi fudbaleri maštamo o tim stvarima i to nije nama strano. To je na neki način i dobro. Da mašta i vodi ka nekom svom cilju. Meni je ta priča stvarno prijala, iako nisam uspeo te prve godine da potipšem taj ugovor za njih. Neko obeštećenje je bilo u pitanju. Gde sam ja rekao sebi, Bojane ako nemožeš u drugoj sezoni da daš deset golova i više i netreba da ideš. Bukvalno sam se na taj način motivisao, sve je bilo u mojim rukama. Ja mogu da pokažem da vredim i ako vredim, zaslužujem igraću tamo, ako ne ništa strašno igraću za drugi klub. To nekako sam raskrstio kod sebe i nisam bio u mislima kako i zašto to nije uspelo i da li ću uspeti drugi put. Iako su mi mnogi ovde u Inđiji čestitali da sam potpisao za Bate, ali to nije bila istina. Nova sezona, tu je bio i mali peh, slomio sam kost na nozi. Malo se odužio taj oporavak, ali iako su prolazile te utakmice imao sam veru da mogu da dam te neke golove, da dobijem ponovo zvaničan poziv i to se ostvarilo. Završila se sezona, imao sam mesec dana pauze da proslavim taj potpis, ali i da se spremim za nove ambicije i ciljeve koje taj klub nosi sa sobom„.
Odmah na startu u novom klubu, veliki izazov je bio duel sa engleskim, evropskim, pa i svetskim fudbalskim velikanom, Arsenalom. To mora da je bio poseban doživljaj ?
„To je stvarno prelepo. Tek što sam potpisao ugovor imao sam priliku da igram Ligu Evrope. Dva meseca pre toga je to bio samo san. Da to bude Arsenal i da prvu utakmicu igramo kod kuće sa Arsenalom i da pobedimo sa 1: 0, je rezultat veliki i ravan čudu. Tamo isto kada su me pitali u intervju, „ajde da verujemo da su čuda moguća“. Oni su se svi zapitali šta ja to pričam, ali što da ne. Fudbal je igra gde nepobeđuje uvek jači, veći klub. Posle se taj intervju provlačio gde smo pobedili, neznam kako bi se provlačio da smo izgubili (smeh). Bio je lep osećaj kada idem terenom na stadion Emirets, Arsenalov, gde pored mene prolaze Ozil, Omebejang i drugi igrači. Prijatno je videti njih uživo, nalaziti se na tom stadionu, na toj travi koja je kao tepih. Možda i najlepša trava na svetu. Pune tribine, Jedan događaj što stvarno ostaje u srcu i daje neki mir, neke želje. A sve je počelo odavde, a da se jadan dan završi tamo i još nije kraj„.
Bate Borisov. Jedan veliki klub. Šta možete reci našoj sportskoj javnosti o tom klubu ?
„Bate Borisov je stvarno jedna veličina od kluba. Gde se oseti da skim god da igramo da dolazimo kao favoriti. To bih uporedio kao Crvena Zvezda u Srbiji. Jednostavno si u najboljem klubu države, gde te svi poštuju, svi te cene. Gde su ti sva vrata otvorena, svi te gledaju drugačije. Pogotovo kada smo igrali te kvalifikacije, gde svi imaju taj respekt kada pogledaju Bate Borisov i kada stoji taj grb tu. Jer Bate Borisov je u svojoj istoriji imao igranje u Ligi šampiona, Ligi Evrope. Fenomenalne uspehe. Pobeđivali su Romu, Bajern i tako dalje. To je za mene bio jedan san da igram u takvom klubu. Jedna čast, zahvalnost da se nalazim tamo među tih dvadeset igrača. Prijatan osećaj, ali sam tu prvi put osetio neku drugu energiju. Gde se utakmica pobedi, čestita se, pruži se ruka i okrenmemo se svi svojim obavezama. U drugim klubovima su se mnogo više slavile te pobede. Ovde vidim da je pobeda sastavni deo tog kluba. Gde ništa nije novo, pobedi se, pruži se ruka i ide se dalje. Čeka se sledeća utakmica i gde uvek gledaju sledeću, sledeću… Jedino tako mogu da dostignu taj nivo da budemo šampioni„.
Taj klub je da kažemo domaćin i male srpske fudbalske kolonije. Kakva je saradanja Vas igrača sa ovih prostora ?
„Imao sam sreću da dođem u taj klub gde ima puno Srba. U Švajcarskoj to nije bio slučaj. Mnogo je teže za stranog igrača koji nezna jezik kad dođe u klub, gde nema naših igrača da ti pomogne, objasni. Ovo stvarno prija. U svlačionici ide naša priča, priča se naš jezik, naše šale. Možemo da pomognemo jedan drugom. Tu kad god je teško, uvek smo jedan drugom tu za drugog i sigurno je da je lakše nego kada se nalaziš sam među trideset Belorusa, na primer„.
Razgovarali smo sa direktorom Fudbalskog kluba Inđija, Draganom Pilipovićem. On vrlo dobro zna sve vezano za Vašu karijeru. Na kraju razgovora je izrazio nadanja da će te svi vi iz te generacije svoju igračku karijeru završiti u ovom klubu. Kakava su za sada razmišljanja u tom pravcu ?
„Mislim da svako od nas ima tu želju. Jel ovde je sve počelo i imamo snove da to dostignemo i zašto nebi završili karijeru u ovom gradu na ovom stadionu. Ja to gledam kao neku pozitivnu stranu fudbala. Mislim da nemaju svi igrači privilegiju da završe karijeru na svom stadionu. Ja kada dobijem poziv da završim tu karijeru, tu ponudu mogu da dočakam samo raširenih ruku„.
Iako je pred vama još mnogo minuta, igračkih, da li postoji negde skriveno da se i po okončanju karijere ostane u ovom sportu. Kao trener na primer ?
„To je jo daleko od mene. Iskreno da kažem nevidim sebe u toj nekoj poziciji trenera. Mislim da je to jedan odgovoran posao, dosta teži nego baviti se igrački fudbalom. Trener odgovara za svih dvadesetpet glava u klubu, mi odgovaramo samo svaki za svoju. To je jako težak posao i trenutno nevidim sebe u tim vodama. Sigurno je da ću ostati u fudbalu. Da ću uvek biti blizu fudbala, jer već sada ova karijera mi dozvoljava da znam toliko jezika i toliko kotakta u Evropi u fudbalu i da za igrače iz Inđije, ja jednog dana pomognem da idu preku. Tu su najbitniji kontakti. I dobar odnos ka fudbalu, predsedniku, gde se ja i danas čujem sa predsednikom Lugana, Limona i gde mi veruju dosta. To je jedno od onoga što bih ja voleo da se bavim kasnije, to je neki menadžerski posao. Da pomognem mladom fudbaleri iz Inđije. Imamo jako talentovane fudbalere. Samo malo vere, treba im ta jedna linija i kontakt da dođu tamo na probu i pokažu sebe„.
Za sam kraj našeg razovora, neka poruka mladim fudbalerima, kako da krenu ?
„Trenirao sam tu sada na pauzi. Često idem u „Leje“(sportski tereni u Inđiji). Video sam dosta dece koji se igraju sa loptom, pitam ih jel vole fudbal, „vole fudbal“. Kaže mi jedan od njih, tata hoće da ja treniram boks, ali ja volim fudbal. Meni je žao što roditelji neće da slušaju decu. Šta je njihova želja. Ako hoće da trenira fudbal, njemu kao jednom malom čoveku treba podrška. E, sada kada bi oni mogli da shvate da je sve u njihovim rukama, da mogu da veruju u sebe, da mogu želje da se ostvaruju, sve što je u tvojoj glavi. Ja sam maštao, stvarno sam maštao sa svojim bratom. Maštao sam da igram na tom terenu i stvarno sam igrao, pričam za Emirets. To je moguće, ako mogu ja i dokažem da je to moguće, zašto nebi mogli i oni na nekim terenima i u još boljim klubovima. Sve je moguće samo trebaju da veruju u sebe, da rade i da svaki segment koji poseduju u fudbalu, kada skupiš u trideset segmenata, već si trideset posto bolji. Fudbaler, čovek, otac jednog dana, to te sve tera na jedan neki nivo gde možeš da ostvariš svoje neke ciljeve i snove„.
Bojan Dubajić se već nalazi u svom klubu na pripremama za novu sezonu koja startuje za oko dva meseca.
